Министри, по списку

Амбиција Бориса Тадића и „Идола” са Андрићевог венца јесте да сви грађани Србије пажљиво слушају све што он има да каже на све теме. Председник је, богами, речит, али његова амбиција разбијена је ових дана у парампарчад. Ево зашто.

Непоћудни поданици не хају на Борисова черчиловска упозорења каква година долази. Одали се слављу у празничним данима којима се највише радују деца, а највише их се плаше прасићи. Купују. Добрано десеткују сточни фонд и празне каце са киселим купусом. Потом ће се окренути расолу остављеном у резервном прибору. Коначно, погледујући на развалине преостале у фрижидеру и пребројавајући дане до краја месеца, искрено ће закукати. Психолози тврде да је трећи понедељак јануара најдепресивнији дан читаве године.

Какве сад то везе има? Мислим тај понедељак. Зар Нова година не значи договор да заборавимо озбиљне ствари? Кад ова држава гура без визија, можемо и ми, њени верни грађани, да изгурамо до фебруара. Ваљда и дуже, уз драгоцену помоћ српске владе.

Следи, по званичном списку, подсећање на оне који би требало да нам се нађу на помоћи 2010.*

Мирко Цветковић воли хвалоспеве. Са разлогом, а чешће без разлога. Срећа по овог, тврде сналажљивог, човека јесте што све ради тихо, мада не без видљивог напора. Толико тихо да ствари и њему промичу неопажено. Како Устав не прописује октаве гласа којима се обраћа народу, председник је просто присиљен да говори чешће и гласније од премијера.

Ивица Дачић једва да ће приметити да је Нова година. Слави у континуитету. Откако је Рашу послао у Хаг дочекао је да га шкргућући зубима хвале и они који су његове хтели да врате у архив историје у Пожаревцу. Пази на линију, али хапси и даље. Возаче утерује у ред. Разделио је пасоше.

Божа Ђелић, пресрећан због укидања виза и тек-што-није уласка у ЕУ, тетки је поверио сан који носи још од париских дана: сања да у Београду, као хабу Балкана (ваљда се тако каже за чвориште), буде отворен први регионални Дизниленд. Већ је купио костим Микија Мауса.

Млађан Динкић тријумфује. Док гледа како Срби немилице троше, сети се своје пророчке анализе: светска финансијска криза не може нам ништа. Бирачи га не слушају, али потрошачи свакако. Тако смо добили крунски доказ да држава дели судбину својих грађана: буџет је као и њихов џеп. Испражњен.

Радује се и пензионер по професији др Јован, вођа клана Кркобабића, док не без узбуђења чита демографска предвиђања по којима ће број пензионера наставити да се увећава. Има беле куге, има коалиционих фотеља.

Вук Јеремић је, без обзира на глобтротерски косовски ангажман, или можда баш зато, упозорен – истина од куће – да је време да атерира. Дете ће ускоро у школу, а Нова година није празник који се слави у ваздуху него на земљи. Разумем шефе, воли он да каже и ван куће.

Драган Шутановац је, претпостављам без намере, допринео атмосфери на коју се Борис жали. По свим новим правилима војне вештине, а у складу са реформама које министар војни гура, Срби су успешно обавили фронтални напад на супермаркете, радње и пијаце.

Леди Диана Драгутиновић и њен три-четири пута ребалансирани државни буџет – неки кажу развојни, други раздорни – сигурно није тема за новогодишњу трпезу. Она каже да не воли да је под стресом. Не воле ни ревизори. Не волим ни ја. Напрежем се да верујем да докторка зна дијагнозу када стално преписује неке нове порезе.

Како је Снежани Маловић почело 2009, афером око „додатног рада” у Републичкој изборној комисији, тако се завршило: озбиљном полемиком око критеријума реизбора нових судија, и живих и мртвих. Annus Horibilis. Сама је прихватила да посао учи у фотељи министарке правде.

Саша, Драгин од пољопривреде, не зна шта ће пре у земљи која би могла да буде житница пола Европе, а увози бели лук из Кине. Од њега очекујем да разјасни шта је Codex Alimentarius, мистериозни документ о употреби чудних пестицида, хормона раста стоке и адитива храни, који с Новом годином ступа на снагу.

Енергетичар Петар Шкундрић, хладноратовски Млађанов ривал, завршио је посао са Русима око гаса. Задовољно трља руке знајући на шта би све Срби били спремни да им за Нову годину утихну грејање или нестане струја док је прасе у рерни.

Грађевинцу Милутину Мркоњићу су после аутопутева, мостова и брзих пруга најмилији наши народски људи, посебно они који се на терену радије озледе зозовачом него вискијем са трулог Запада. Па да их онако очински пригрли, као и обавезни сигурносни појас аутомобила.

Милан Марковић, задужен за државну управу, требало би да има мање посла ако се администрација смањи за 14.000 људи. Мање посла не значи и мању плату. Министри ће 2010. само на репрезентацију потрошити готово две милијарде. Аферим.

Слободан Милосављевић, министар трговине, увек је на услузи. После писања поезије и негирања постојања М-монопола, и то му је у опису радног места. Колико смо срећни што га имамо најбоље видимо пред Нову годину. Није важно што је потрошачка корпа скупа, важно је да је јевтинија него у Загребу.

Жарку Обрадовићу, титуларно првом српском просветитељу, на све невоље са неефикасним основним образовањем, са насиљем у школама и са незадовољним студентима, улазак у 2010. квари нови грип. Распусти сустижу један други. Изгубљено знање ваљда ће надокнадити реформа. Ахаа.

Да нема хулигана, Снежана Самарџић-Марковић, омладинка спортске провинијенције, не би после Универзијаде морала ништа да ради. Њено су игре, други брину о хлебу. Ако нас још „орлови” пријатно изненаде у Јужноафричкој Републици, ето најуспешнијег министарства 2010.

Томица Милосављевић је сјајан интерниста. Интернирао се у владе дуже од било ког министра. Пет мандата. Биће да се Томас Мор српског здравства вакцинисао против свих вируса промењивости. Када бих знао да ће и вакцина против H1N1 ефикасно деловати као код Томице, одмах бих отишао у прву амбуланту. Што би рекли: у вакцини радост, у шприцу младост.

Јасна Матић труди се колико јој омогућавају да побољша нивое телекомуникација и информатике, али не дају јој довољно – новца. Логично. Телекомуникације су друга најпрофитабилнија грана Србије, што значи да морају да финансирају политику а не науку.

Функције омиљеног енциклопедисте Расима Љајића боље да не набрајам. Обећао је да ће се повући уколико до Нове године онај генерал не буде у Хагу. У међувремену је припремио извлачење на резервни положај шефа Социјалдемократске странке, што га чини најбољом политичком удавачом Србије 2010.

Оливер Дулић је лекар, прави човек за лечење екологије. Специјалисти трауматологије придодата је и брига о просторном планирању. Док позива Словенце да по Србији граде депоније, тражи да се хапсе непослушни грађевинари и упозорава оне који би јевтино да преко лука дођу до земљишта. Напред!

Редитељ Небојша Брадић каже да није „банка за удовољавање жеља”, па балансира између „уметничког и тржишног”. Добричин прстен припада му за режију Закона о информисању. Шта сад тим поводом да кажем за професора глуме? Он тај посао зна боље од мене.

Верица Калановић, министарка НИП-а, наставиће, верујте ми на реч, експертски да се бави Националним инвестиционим планом. Необично занимање за земљу која се без планова бави инвестицијама, а без инвестиција плановима.

Горан Богдановић је вицекраљ Косова. Док га Покрет 1389. каменује, он храбро обећава да ће успоставити контролу над сумњивим токовима новца и Србе из енклава организовати да више не излазе на изборе које организује Приштина. Није му лако: влада Косова забрањује министру за Косово долазак на Косово.

Богољуба Шијаковића, министра вера, не знам. Именом свакако оправдава ресор, али стичем утисак да се не меша у уставом му додељени задатак да чува секуларизам. Већи део посла води црква. Питајте Амфилохија.

Ту је и Срђан Срећковић, жив доказ да партизани и равногорци могу да седе за истим столом. Проблем је што владин повереник за дијаспору, као и претходници, никако да Србе у расејању убеди да новац уложе овде и да га више не поверавају халапљивима банкарима Волстрита.

Светозаре Чиплићу, ништа лично. Пошто је прихваћен Закон о забрани свеколике дискриминације, а слаби су изгледи да се геј-парада у Србији одржи пре 2052, укинуо бих министарство за људска права. Самом чињеницом да оно постоји признајемо да се та права крше. Што у земљи Србији, наравно, није тачно.

Зашто Сулејман Угљанин једини и у Новој години да буде без портфеља? Пошто су га Турци помирили са Расимом, ред је да и он за нешто буде задужен. Тек да оправда плату.

Срећна Нова година!

* Аутор је искључиво одговаран уколико лапидарни описи не одговарају стварности. Аутор министрима свесно није ништа пожелео за 2010. Они сами себи пожеле најлепше. И у најбољој су позицији да жеље остваре.