Минут до дванаест за јасан став око Косова

Управо сада је минут до дванаест да Србија врло јасно прецизира свој став и став Брисела око признавања и непризнавања Косова и тога шта то све значи, на начин да то остане записано у међународноправно обавезујућем документу.

Јер, до сада је Брисел говорио да прихвата да Србија не призна Косово, па је то релативизовано у последњих неколико месеци, од када су почели да стижу гласови да ће земља прво морати да призна интегритет, па онда и суверенитет Косова.

Ово су речи Предрага Симића, професора Факултета политичких наука у Београду и бившег амбасадор Србије у Француској, који, у разговору за наш лист, после става Европске комисије да Србија треба да поштује „територијални интегритет Косова”, каже и да Србија не може рећи „не” Европској унији, без обзира на то што она није више тако пожељан циљ какав је била пре десет, дванаест година.

„Ми смо европска земља и не можемо другачије. Али, то ипак налаже и одређене алтернативе у односима са ЕУ, да видимо шта ми добијамо у том периоду до одређивања датума и уласка у чланство, у тих десет или већ колико буде година, ако се ствари буду повољно развијале за ЕУ, а шта, заправо, губимо”, истиче наш саговорник.

Колико су заправо нарушени односи Србије и ЕУ, после обелодањивања става ЕК и разговора комесара Филеа у Београду?

Нису они нарушени суштински. Али јесте ЕУ нешто што је индиректно наговештавала и индиректно говорила сада рекла директно, а то је да тражи да Србија поштује територијални интегритет Косова, што можемо схватити као одговор на Дачићево место новог преговарача и одговор на ставове које је он доста конзистентно заступао у последње две година око поделе Косова.
Али, с друге стране, када се каже територијални интегритет, сваки студент међународних односа зна да то нераздвојно иде са суверенитетом. И можда ни то не треба да нас изненади јер долази од земаља које су признале независност Косова и које брину о интегритету и суверенитету Косова. Оно што ме мало буни јесте то да долази из ЕУ у којој још пет земаља није признало Косово и питам се у којој мери овакав став заправо одражава спољну политику ЕУ.

После сусрета са европским комесаром Штефаном Филеом постојале су извесне разлике у изјавама српских челника. Како те разлике тумачите?

Лакше је говорити с позиције професора факултета него позиције политичара који сносе одговорност и који морају да нађу начина како да одрже континуитет односа са ЕУ, ма колико перспектива односа Србије са ЕУ у овом тренутку изгледала далеко. Треба бити реалан: нама је ЕУ потребна јер смо европска земља, али је питање какав квалитет и какву врсту односа можемо реално да очекујемо у наредним годинама са ЕУ.

А да ли ће идеја о подели Косова коју заступа премијер бити један од разлога расправе на домаћој политичкој сцени?

Вероватно ће бити један од разлога, с тим што можемо предвидети када су поједине партије у питању, како ће се оне поставити. Што се мене тиче, мислим – ако је тачно, а бојим се да јесте, да у догледно време не можемо да рачунамо ни на почетак преговора, а поготову не на њихов успешан завршетак, и а ако је тачно да би ако ЕУ која на почетку тражи да се поштује територијални интегритет на крају тражила да се призна и суверенитет Косова – да би данас требало размишљати о неким другим облицима односа са ЕУ, попут оних које имају европске земље које нису чланице ЕУ. Знам да ће многи то сматрати претераним ако поменем Норвешку или Швајцарску, јер свакако ми смо далеко од њих, али те земље, иако нису чланице ЕУ, јесу део њених одређених политика, тамо где њихов интерес то налаже.

У Бриселу тврде да нису поставили нови услов. Да ли вам је познато да је у неком документу ЕУ овако нешто било записано?

У Контакт групи је било разговора. Нисам нигде видео да је то стављено на папир. Овог пута се први пут појављује папир и то је нешто што је озбиљно. Јер, без обзира на сва објашњења која је дао Филе, речи лете – записано остаје. Сутра се свако може позвати на овај документ и мислим да је сасвим нормално што председник Николић тражи да се то избаци. И сасвим је вероватно да се то неће избацити и да је то практично померило пречку за Србију када је у питању Косово навише. Зато мислим да ће то бити црвена црта испод које ЕУ неће ићи у преговоре. То отвара два питања.

Једно је, а о чему ћемо то преговарати кад будемо сели за сто да преговарамо са Албанцима „на високом политичком нивоу”. С друге стране, шта је интерес Србије у томе. Јер, ако није север Косова, шта је онда интерес Србије?

За мене постоје четири „црвене линије”. Прво, да Србија мора у овом тренутку јасно да стави до знања и спречи да и реч „суверенитет” уђе у било који документ, као што је ушао „интегритет”. У овом тренутку морамо јасно ставити до знања да за Србију признање суверенитета не долази у обзир. Друго је питање севера Косова. Север је и према Ахтисарију имао неке елементе специјалног статуса, аутономије и, без обзира на ставове Приштине, нипошто се није хтело убацити реч ентитет, због Републике Српске. Али то није разлог да Београд не размишља о томе. Јер, елементи постоје – заједница општина севера Косова и односи са Србијом. Треће је питање људских права Срба на југу који су били барем до сада потпуно потиснути у страну због севера Косова. Према томе, мислим да је персонална аутономија у овом тренутку тема о којој би Београд требало да размишља. И, четврто, то је питање статуса манастира, који су у великој мери решени, и Ахтисаријевим планом и другим документима. Моја препорука би била да се пажљиво проучи грчко законодавство о статусу Свете Горе и светогорских манастира.

А да ли ЕУ уопште има право да тражи од било кога да поштује територијални интегритет или је то у надлежности Уједињених нација?

Свако има право да тражи да се поштује територијални интегритет и суверенитет међународно признате државе. Оно што нас у овом тренутку жуља јесте ако се тражи поштовање територијалног интегритета Косова. Јер, до сада ниједан документ УН није суверенитет Србије над територијом Косова довео у питање. Мислим да су захтеви да су у овом тренутку питање Косова врати тамо где једино може бити  легално разматрано, у УН, сасвим оправдани. Али и сасвим нереални. Али, ако нешто и не може да се постигне, није разлог да се то не тражи, да се са тих позиција гради преговарачки став, односно да се покушава остварити нека равнотежа, јер у овом тренутку, чини ми се, ЕУ нема добар биланс на Косову.

Немачки амбасадор у Србији Хајнц Вилхелм каже да Немачка, жели да види „јасну жељу” српске владе да је спремна да нормализује односе са Косовом и објашњава да то значи да Србија неће спречавати Косово да постане члан УН и ЕУ.

Мој драги пријатељ из Париза (пошто је данашњи немачки амбасадор био број два или број три у немачкој амбасади у Паризу и врло се добро знамо) у право је када то тражи. Исто као што би и Србија била у праву када би тражила да се ЕУ на исти начин изјасни о статусу Србије. Према томе, отварање карата и политика чистих руку, преговарање са отвореним картама, у овом тренутку је не само проблем за Србију, него и проблем за Брисел. Коначно, после овога, и Брисел мора да се изјасни шта заправо жели са Србијом, да ли ће после интегритета тражити и признање суверенитета.

Дакле, он тражи да Србија ћути, ако би се у УН поставило питање признања Косова?

Знате, позиције велике и мале земље су такве да се у њиховим односима то може тражити. Али, то није ствар која је прихватљива УН, свака земља, барем на папиру, има подједнака права. Према томе, очекивати од Србије да се добровољно одрекне свог суверенитета на Косову и да ћути док се он укида није реално, без обзира на то што је Србија у овом тренутку и економски и политички веома слаба и што то можда доводи у искушење неке јаче земље да постављају такве захтеве. Оно што се легитимно може тражити је само оно што пише у Повељи УН и резолуцијама које почивају на тој повељи, а у овом тренутку, кад је у питању Косово и Србија, једино је важна Резолуција 1244.

А, колика „шаргарепа” може да буде то што комесар Филе каже да Србија има шансу да у следећој години добије датум за преговоре?

Србија има шансу да добије датум следеће године, али је питање колика је цена. Чак није ни оно начелно питање да ли Србија треба да плати чланство у ЕУ одрицањем дела своје територије, као што говори Војислав Коштуница. У овом тренутку, за партије на власти то је питање њиховог опстанка на власти. Јер, у оном тренутку када више од половине домаћег јавног мњења не види у ЕУ онолико пожељан циљ као што га је видела до избијања ове кризе, до 2009. мислим да би за сваку странку на власти, која би тако нешто прихватила, цена била силазак са власти.

Да ли, можда, очекујете „замрзавање” односа са ЕУ?

Не. Не мислим да је за Србију замрзавање односа са ЕУ реална алтернатива. Јер, не можемо отићи одавде где јесмо.

Наравно, поред „шаргарепа” које нам се нуде, постоје и батине, које нам се наговештавају. У овом тренутку имамо врло гласан захтев који долази из нпр. Баварске да се Србији укине Бели шенген, због броја илегалних азиланата.

Није искључено да се у једном тренутку суочимо и са суспензијом, ако не и са укидањем Белог шенгена, не само због лажних азиланата, него и у склопу једног заоштравања односа између Брисела и Београда. И ту је управо она танка линија коју наша политика ни у једном тренутку не сме да напусти.