Циник би рекао да је невероватно али истинито да уз васколику бригу за народ и државу наши политичари успевају да откину од сна и да читају књиге. Јесте цинично, јесте и делимично тачно. Не читају сви политичари, односно мање је оних који читају.

Један од њих је Милан Божић, професор Универзитета и члан СНС-а, који себе описује као човека који „чита све”не зато што је „много образован” него зато што „као политичар морам да пазим на све и свашта”.

На почетку Божићеве листе налази се књига његовог пријатеља „Савршено сећање на смрт”, Радослава Ваве Петковића. Он каже: „То је најбоља српска књига коју сам прочитао у последњих неколико година. Добро де, рећи ће злонамерни приговарачи, није ваљда да нема још Срба и Српкиња који штогод писмено не напишу? Има! Рецимо, Мира Ђурђевић, која је написала невиђено забаван (и писмен!) роман ’Бремасони’ о српским (!) масонима. Могао бих да додам и Светислава Басару, али ту би ми се перо осушило”.

Пошто је, како каже, „живе одрадио”, професор се окренуо мртвима. „Пре неколико месеци Небојша Брадић је направио две сјајне представе с мотивима из ’Проклете авлије’, што ме је подстакло да се сетим врхунске представе ’Господа Глембајеви’, у Атељеу 212, и уз Иву Андрића, и Мирослава Крлежу, као једног од највећих писаца ’нашег’ језика. Овде би ’српски минималиста’ могао да ме ’прозове’ за сврставање хрватског писца у српски корпус – али језик не зна границе. Дакле, читајмо класике које не морамо да преводимо”, додао је Божић.

За читаче и оне који то можда некада и постану у паузи два ријалитија или серије на телевизији, Божић даје савет: „До пре пет векова све је било рукописано, до пре пет деценија све је било штампано, а сада је све на интернету, а сутра ко зна где, те зато, ипак, учите енглески. Он је, као латински некада, језик светске културе. Ако не волите победнике, то је језик непријатеља. Но, не морате енглески да учите да бисте непријатеља више волели, учите енглески да од непријатеља штогод научите. У том смислу најбољи производ света је ’Њујорк тајмс’. Империје на заласку – сетимо се само руског империјалног врхунца у виду ’Толстојевског’ – увек бриљирају у домену културе. У ’Тајмсу’, чак и у ономе што можете добити џабе, а да се не претплатите, можете сазнати не само шта је најважније у америчком, па и светском филму, космологији, политици и књижевности, него ћете добити и „вести из будућности”. Ако пажљиво читате, можете провалити и да ли ће нас опет бомбардовати”.

Жељко Ивањи, члан Управе УРС-а, тренутно је уроњен у српску историју, али има и неодољиву потребу да се врати свом сталном сапутнику и учитељу Јукиу Мишими.

„Ишавши путем од полица препуних књига до књига поред кревета, које тренутно читам, кренувши ка другој половини живота, схватио сам да животни пут заправо иде од загледаности у себе, као резултат самодовољне младости, до загледаности у колективну прошлост”, објашњава Жељко Ивањи. „Тако су на полицама Достојевски и незаобилазни Томас Ман, па све до руске авангарде, а на столу поред кревета, све могуће историје српског народа – Станојевић, Ћоровић, али и Јиричек и Каниц. Међутим, посебно место у мом свету књига заузима Јукио Мишима. Његова дела носим са собом и у себи. Увек носим његову књигу ’Забрањене боје’, а у мени оно што је на најбољи начин дефинисало мој и његов живот, тако давно описано у филму Пола Шредера, који је сагу о Мишими поделио на поглавља под називима ’Лепота’, ’Уметност’, ’Акција’ и ’Хармонија’ пера и мача. У години када сам се родио, 1970. када је био на врхунцу своје књижевне каријере Мишима је изненадио свет извршивши самоубиство ритуалним харакиријем, претходно извежбавши тело до атлетских пропорција, поручивши да није достојно обрачунати се са немоћним телом. Настављам да живим захваљујући Мишиминим делима, у хармонији духа и тела и тела са етиком самураја”.

И на питање шта чита, Зоран Остојић даје политички одговор. Избор књига који је направио послужио му је да пошаље политичку поруку читаоцима „Политике”. Разумљиво, кампања је одавно почела.

„Најдуховитија књига коју сам читао, још од ’Случајева’ Данијела Хармса пре неких тридесетак година, је ’Маjн кампф” Светислава Басаре. ’Болница’ у којој живимо деценијама не може се боље објаснити обичним људима до добрим хумором. Зато Басарина ’мисија’ заслужује свако поштовање”, рекао је Зоран Остојић, члан Председништва ЛДП-а.

„Тешко је у тако мало речи описати природу и карактер режима у којем смо живели, као што је то Басара урадио у опису лова на медведа у коме су учествовали Тито и Хајле Селасије. Знате онај осећај – смешно је, али и није јер се ради о нашим животима. Нажалост и данас, јер су Велики сотона (није Тито) и његово друштво и даље утицајни. Пошто њихова политика и даље преживљава”, казао је Остојић.

„О истој ствари у другом времену, без хумора писао је Михаило Михајлов у ’Лето московско 1964’, коме сам се вратио после две деценије. Књигу, чију је забрану Брежњев тражио од Тита, треба поново прочитати баш данас. Не само због Конузина, ’барикаџија’ које траже руско држављанство или онога што се догађа данас у Русији после фарсе од избора, већ због чињенице да су неки храбри људи још тада јасно рекли да је ’национализам у комунистичким земљама – пут у ћорсокак’ а не у демократију и слободу. Јер ’најбоље сведочанство истинске љубави ка слободи у свакој земљи је положај у који су стављене групације које се налазе у мањини’, рекао је Теодор Рузвелт још 1910. године”, додао је Остојић.