Политика
Интервју: Јован Палалић (ДСС)
Нејасни критеријуми за отпуштање
Без посла ће остати они који припадају некој опозиционој партији
Демократска странка Србије сматра да је рационализација државне администрације неопходна, али је против закона које је предложила влада којима се утврђује максималан број запослених у локалној и републичкој администрацији. ДСС сматра да су ови прописи урађени на брзину и без јасних критеријума по којима ће бити дељени откази, каже Јован Палалић, председник Извршног одбора Демократске странке Србије и посланик те странке у српском парламенту. Он у интервјуу „Политици” објашњава да ће „власт отпуштати људе по партијској припадности и правити социјалне случајеве”.
Ипак, нисте против саме рационализације?
Рационализација је неопходна, али пре тога треба да се ураде озбиљне функционалне анализе за сваки државни орган и за сваку локалну самоуправу. То није урађено и ми немамо јасне критеријуме који ће се примењивати приликом отпуштања људи. Нарочито је проблематично утврђивање броја запослених у локалној самоуправи на основу броја становника на њеној територији, а да нису утврђене потребе појединих локалних самоуправа. Читав овај посао рационализације ради се под притиском ММФ-а како би се решио проблем добијања кредита за покривање буџетског дефицита.
Да ли то значи да је главни проблем у критеријумима за отпуштање?
Наравно, не само то, али приликом отпуштања неће бити објективних критеријума. Они ће отпуштати људе по партијском критеријуму, значи без посла ће остати они који припадају некој опозиционој партији. У сваком случају, неће отпустити оне које су они запослили од када су у локалној власти, али и у републичкој, јер Демократска странка је у влади од 2007. године и неће отпустити оне које је она довела.
Шта је за вас још спорно у овим законима?
Проблем отпремнина, посебно на локалном нивоу, у потпуној је магли. Ко ће ту накнаде да плати? Има и контрадикторности, па се, с једне стране, тражи од локалних самоуправа да отпуштају запослене, а, с друге стране, уводи се комунална полиција, што подразумева нова запошљавања. Значи, потребно је да се реше та питања и да се види шта ћемо са људима који остану без посла, не могу се оставити да постану социјални случајеви. Уштеде које ће се остварити отпуштањем кад је у питању буџетски дефицит су, иначе, незнатне, кап у мору.
Које је онда ваше решење?
Док смо били у власти предвидели смо у Стратегији реформе државне управе рационализацију, али као процес који сигурно траје годинама. Ако је сада проблем буџетски дефицит, онда је, можда, најважније да се крене од владе и од државне управе, да се уместо отпуштања, евентуално, смање зараде. Рационализација би се решавала дугорочно. Овако, бојим се да би локалне самоуправе могле доћи у потпуну блокаду, јер видимо да им влада прети да, уколико не буду спровеле концепт отпуштања, неће добити трансферна средства. Та средства су, иначе, толико смањена да поједине општине већ сада имају велике проблеме.
Последњи коментари
Државну управу треба радикално подмладити,образованом, времену, приликама и будућности оријентисаном овдашњом младошћу.Она је у прилици изнијети терет реформи тамо гдје их је до сада најмање било и у државну администрацију унијети живљи дух, умјесто поспаног који њоме, до данас, влада још од Ковачићевог дјела "У регистратури".Још у управи влада принцип из афоризма према којем је "нерад привилегија запослених", а једини активни дневни тренутак, за велики број формално запослених, буђење импулса који, из желуца, упозорава да је вријеме сјурити се до јефтиног ресторана у министарству са добром понудом, па након ручка у дријемежу и кришом уз најновији таблоид ( умјесто, барем, јавно уз уџбеник енглеског)сачекати истек времена (али не радног).Господин Палалић помињући "социјалне случајеве", као посљедицу отпуштања, превиђа двије ствари: прво, да су формално запослени који немају шта радити у прегломазној управи већ социјални случајеви само на неприхватљив начин, и друго,да стотине хиљада радника, буквално избачених из фабрика у транзиционом стампеду, никада не би могли, нити би били дужни, разумјети овакав Палалићев аргумент.
Državni aparat treba popunjavati stručnim, kvalitetnim i politički neangažovanim kadrovima. Bilokakva veza zaposlenih sa političkim partijama treba da bude razlog za otpuštanje iz državne službe, po osnovu sukoba interesa, ako je cilj da se smanje malverzacije i korupcija. To bi pomoglo i političkim partijama da se oslobode političkih krpelja i štetočina.
Ovim člankom, koji se odnosi na smanjivanje administracije na republičkom i lokalnom nivou, dotaknut je mnogo širi problem. On je poznat kao problem društvene raspodele poslova, koji se ne svodi se samo na to koga treba otpustiti a koga zaposliti u administracij, već u SVIM segmentima društvenog radnog organizovanja. Naravno, uz uslov da to vodi što boljem pojedinačnom i društvenom prosperitetu. To, logično, podrazumeva da preraspodela poslova (koja u ekstremnom slučaju podrazumeva i otpuštanje) mora biti diktirana što objektivnijim pokazateljima o uspešnosti pojedinačnog i grupnog poslovanja, odnosno, o odgovarajućoj društvenoj dobiti ostvarenoj preko radnih rezultata. To, dalje, znači da uspešniji moraju biti u poziciji da što lakše i brže zamenjuju one manje uspešne, što ne mora uvek da znači i otpuštanje ovih potonjih. Dakle, opravdane su sve kritike zakona o smanjenju broja zaposlenih u administraciji vezane za kriterijume o otpuštanju. Opstanak i napredovanje u radnoj hijerarhih moraju biti što tešnje vezani sa ostvarenim rezultatima rada pojedinačnog i grupnog rada i efikasnošću korišćenja radnog vremena. To je od vitalnog interesa za čitavo društvo. Dobar kriterijum za državnu administraciju na bilo kom nivou, nesumnjivo, je povećavanje budžetskih prihoda od unapređivanja privrednih aktivnosti. Bez rangiranja radnih rezultata, nastalih u uslovima pozitivne društvene (interne i eksterne) konkurencije, ne može biti ni dobrih pokazatelja za (pre)raspodelu poslova. A to znači, da zakon o smanjivanju administracije, teško da može dovesti do ciljeva kojima je motivisan. Problem je sistemski i neophodno je odgovarajuće sistemsko rešenje, koje bi kroz nova ustavna prava, vezana za ostvarivanje pozitivne društvene konkurencije. Jedino tako se mogu dobiti valjani pokazatelji koga treba unaprediti, koga zaposliti, a koga otpustiti uz svu neophodnu društvenu pomoć za uključivanje u neke druge radne procese – po istom principu.