После 5. октобра у Србији нема више митинга. Деведесете се памте по окупљању грађана и шетњама, великом ангажовању политичких странака и невладиног сектора. У последње време одржан је само један митинг опозиције у Крушевцу, који није баш славно прошао. Опозиција сада најављује други, у Београду, али се не зна да ли ће се ико придружити напредњацима осим Нове Србије. Да ли је народ засићен или је опозиција неагилна?

Владимир Гоати, директор невладине организације „Транспарентност Србија”, каже да је могуће да је један од разлога што опозиција не саопштава датум одржавања митинга у Београду седница Савета безбедности на којој ће се одлучивати о статусу Косова и Метохије. „Могуће је да је то један од разлога. Али народ је схватио да када функционише Парламент и друге институције, митинзи нису делотворни. Осим тога, власт у неком степену води рачуна о грађанима. Иначе, и у свету митинзи престају да буду средство политичке борбе, осим штрајкова. А скупљањем потписа мало можете да притиснете власт и ништа више.”

Гоати мисли да има мало шансе да гласање у СБ буде позитивно за Србију јер је власт приклештена нормама у преговорима са ЕУ и Немачком. „После тога опозиција може да припише кривицу непопустљивим властима. Могу да кажу да власт игнорише и ставља у други план ЕУ и Немачку, али тешко ће нешто озбиљније моћи да замере осим да се круто држи Устава. Јер власт у расправи о Косову води јако рачуна да не да аргументе удруженој опозицији. Могуће је и да рачуна с тим да ће опозиција чекати гласање у СБ да би правила митинг.”

Митинга нема јер, како каже Гоати, опозиција има унутрашњу конструктивну грешку. „Подељена је између себе, неке партије су ближе власти, и зато не наступају у истој колони. Има ту и субјективних гледишта и егоизма. Не треба заборавити на људски моменат и суревњивост међу лидерима. Опозиција каква јесте не може да буде замена за власт каква јесте и то ће бити проблем.” Он сматра да ни криза неће моћи да окупи опозицију на митингу. „Криза се налази у другом делу, прешла је највишу квоту у САД и другим земљама и биће мање присутна и у медијима и зато не бих рекао да она нешто може да уради за опозицију.”

„Народу нису досадили митинзи, али он неће да присуствује ефемерном догађају, односно ако не види пројекат који надилази постојећи. Видећемо да ли ће коалиција успети да нађе заједнички пројекат, али од лоше опозиције не може ништа бити. Јер, опозиција мора да има одређени степен договора и алтернативни програм. Иначе се долази на хепенинг, а то је народ иживео”, објашњава Гоати.

„Деведесетих година су постојала два фронта, две врло искључиве алтернативе. Грађани су били незадовољни једном алтернативом. Сада је расцеп у опозицији, и она је сама свесна да за митинг нема енергије и да ће то бити пропали ресурси и инвестиција”, закључује Гоати.

Зоран Стојиљковић, политиколог и потпредседник у Синдикату „Независност”, каже да овај облик грађанске непослушности успева само ако доводи до синергије, односно ако се може добити шира подршка. „Иначе је то политички карусел и грађани не виде да тиме могу нешто добити. Митинг сада не би имао исход на кратак рок, јер се све променило па и међународни аспект.”

Стојиљковић каже да се опозиција мало нашла у ћорсокаку и не може да увери грађане да може да се окупи и нешто промени. „Опозиција гледа да буде присутна у јавности и игра тактичку улогу, све очекујући да ће се то одржати до избора. Енергија се истањила, а има и софистициранијих облика притиска, као што је лобирање.”

Све оно што је омогућавало протесте деведесетих година више не постоји, сматра Стојиљковић. „Грађани, а ни цивилни сектор, неће да улажу енергију. Ни кључне невладине организације неће стати иза протеста који је политички интониран.”

Штрајкова ипак има или се бар најављују. Он то објашњава великим социјалним незадовољством, али истиче и дисциплинујући ефекат. „Сви се плаше да ће изгубити посао, а у време кризе ни за годину-две неће бити већа запосленост. Ни синдикати неће ставити знак једнакости са странкама на митинзима. Сви се чувају тога.”

И. Анојчић