Николић у Анкари као Меркелова у Београду

Помало као Ангела Меркел у Београду или Мартин Шулц у Бриселу, који су своје саговорнике, Бориса Тадића и Ивицу Дачића, јавно суочили са „непријатним истинама”, председник Србије Томислав Николић је био прилично директан у Анкари, изненадивши, можда, домаћине својом отвореношћу. Као што је немачка канцеларка у августу 2011. на конференцији за новинаре са тадашњим шефом државе Тадићем упознала српску јавност са оним што му је предочила – да српске „паралелне институције” на северу Косова морају бити укинуте, и као што је председник Европског парламента на конференцији за новинаре са премијером Дачићем у септембру прошле године поручио да однос између Србије и Косова мора да се заврши, на крају пута, обостраним признањем, Николић у Анкари је позвао Турску да не лобира за Косово. А реч је о држави која је међу првима признала независност Косова и која важи за једног од најагилнијих заговорника косовске независности.

Професор др Дарко Танасковић сматра да је изјава председника Николића после трилатералног састанка с председником Турске и члановима Председништва БиХ у Анкари „умесна, добро одмерена и политички функционална.”

„Да један председник Србије коначно није јавно указао на потребу да се Турска, ако жели да с њом развија складне билатералне и трилатералне односе, према виталним политичким интересима Србије, а конкретно питању Косова и Метохије, мора односити с дужним уважавањем и потребном мером конструктивне уздржаности, сврсисходност трилатералног окупљања у оваквом формату и даље би била под озбиљним знаком питања”, истиче он.

Он додаје да је вероватно турској страни дипломатским путем и досад указивано на неприхватљивост интензивног залагања за што шире признавање независности Косова у међународној заједници, уз истовремено декларативно истицање да јој је Србија пријатељ и кључни партнер на Балкану. Важно је, каже професор Танасковић, да је оваква одлучна и озбиљна порука јавно упућена с државног врха, што не може бити пренебрегнуто, ни на плану билатералних и регионалних односа, ни у међународној заједници, а сигурно је да ће ова дугоочекивана јасноћа у саопштавању политичких порука Србије наићи на повољан пријем код куће.

„То јесте заокрет у односу на досадашњу праксу, иако је и председник Тадић сасвим сигурно био свестан проблема чија је суштина сада на прави начин политички предочена. Симптоматично је да је овом самиту претходио готово трогодишњи застој у трилатералним сусретима Србија – БиХ – Турска, а без отвореног указивања на разлоге српског неповерења према искрености турске стране у овом троуглу и без покушаја успостављања нових правила игре, питање је да ли би с тим видом окупљања, са становишта политичког интереса Србије, уопште имало смисла настављати. Дипломатија изискује такт и учтивост, али не налаже снисходљиву неискреност. Напротив!”, указује професор Танасковић, који верује да ће саговорници председника Николића правилно разумети његову поруку.

Оцењујући да су билатерални сусрети увек прилика да се „излистају” отворена питања и да нека од њих могу наићи на разумевање, а нека не, Александра Јоксимовић, председница Центра за спољну политику, овај Николићев иступ види као подсећање на онај део међусобних односа у оквиру којег Турска и Србија не могу наћи заједнички језик. „Али имајући у виду број земаља које су признале независност, а са којима ми по другим темама веома добро сарађујемо, чини се да ово није више једна од тема која кључно опредељује односе Србије са другим државама”, додаје она.

Према њеним речима, на нивоу међународних организација улоге су давно подељене – постоје промотори косовске независности који активно раде на што ширем консензусу у вези са признањем Косова, а Турска је једна од земаља која учествује на одређени начин у том процесу. Тешко је очекивати да ће она у том смислу променити тај став. „Верујем да ће Турска наставити на одређени начин, тамо где је у могућности, да активно лобира да још неке земље признају независност Косова”, каже Александра Јоксимовић, која сматра да Турска игра позитивну улогу у региону.

Коментаришући Николићев наступ у Анкари, она наводи да је то „нешто што се увек може преиспитивати, у смислу тога да ли је нешто идеално саопштавати јавно или не.” Међутим, додаје, овај конкретан случај, као неко отворено питање између две државе, не представља никакву непознаницу у јавности.

„Можда у гостима није морало да се ставља на дневни ред, али, с друге стране, чињеница је да око тога постоје одређена неслагања. Када долази до посете на највишем нивоу увек се сматра да ће доћи до одређеног позитивног помака, односно увек се праве посете на начин да донесу некакве позитивне резултате. Мислим да је и ова посета имала велики број позитивних ефеката. Наравно, одређене поруке се повремено шаљу и за унутрашњу јавност. Да ли је било неопходно да се каже – вероватно не, али неће утицати на даље односе између Београда и Анкаре”, закључак је Александре Јоксимовић.