Опстанак Коштуничине Никите

Задржавши позицију Коштуничине Никите, амбициозног и бескрупулозног извршиоца најтежих политичких задатака, Александар Никитовић је разуверио и највеће скептике да ће, после Војиног краха на изборима, у најмању руку постати политички мртвац. Лидер ДСС-а је, одбијањем да се „разведе” од свог моћног шефа кабинета из времена два премијерска мандата, и поред незадовољства у странци уочи седнице Главног одбора, признао оно што су неки тврдили: да је Никитовић био отелотворење његове политичке подсвести.

Показао је, ипак, још нешто. Да се није приклонио српском царистичком менталитету, према коме су сви наши владари безгрешни и генијални, али некако наивни, па им се међу дворјане по правилу умувају зликовци који их најпре заведу, а онда обавезно упропасте.

Према том инфантилном схватању политичких закулисних игара, да није било Никитовића, Црна Гора не би постала разрока, на зграду америчке амбасаде би бацали цвеће, а у Приштини би за нову годину певала Цеца.

Проблем четрдесетједногодишњег Баранина са српским папирима је углавном био тајшто је временом поверовао да се кроз њега обраћа Воја, тако да је српску политику додатно обогатио мистиком. Он не даје интервјуе, али је у своје време био способан да медије суптилним позивом убеди да је видео свемирце и да медији сасвим озбиљно, истраживачки, назову контролу лета и питају да ли се, можда, мали зелени не врзмају по небу.

Када је Томислав Николић у Вучићевом стану тражио гаранције да ће дуже од неколико секунди бити спикер српског парламента почетком 2007. године, гледао је само у Никитовића.

– Говори ти Воја лично – рекао је Никитовић пажљиво негованим дијалектом, каквим се говори на гусларским фестивалима бркатих ђедова.

Хладнији за неколико степени од леда, емотиван као ратни хирург који прво ампутира, па после пита нежно рањеника да ли је можда желео анестезију, Никитовић је наследио Љиљану Недељковић.

После школовања у барској гимназији „Нико Роловић”, Никитовић је дипломирао и магистрирао на Филозофском факултету, из области историје аналитичке филозофије, поставши експерт за Платона. Док се није упознао с Коштуницом, радио је на копир-машини у књижари „Плато”. Вођен црногорским нитима, одсек Теразије, Никитовић је с Платоа прешао на виши ниво, код Богољуба Карића. Када је Боги почео да сања да ће Србија добити Берлусконија и да је он кандидат за Силвија, па је почео да купује посланике, Аца је био један од вођа операције после које је Боги отишао на своју Свету Јелену.

Прича се да је Карић тада рекао: „Нисам ни сањао да имам овако способне кадрове”. Онда је одмерено, како само он уме, оптужио црногорски лоби ДСС-а, у који је сврстао Никитовића, Радета Булатовића и Јочића, да хоће да га убију. Називао их је „Коштуничиним пудлицама”, што је још један доказ да Боги једнако не разуме политику, кинологију и метафоре: у најмању руку, имао је посла с ротвајлерима.

После је екипа разбила и Карићу блиску Социјалдемократску партију, избацујући је из владајуће коалиције. Тада су функционери СДП-а оптуживали Никитовића, Војина Лазаревића и Млађана Динкића да су део специјалног тима за потпуну демонтажу Богијеве политичке инфраструктуре, док је Никитовић помињан као један од Коштуничиних блиских сарадника који су се противили предлогу Дракулића да се Динкић смени с функције министра финансија.

Током четири године на радном месту Војиног панцира, прекаљен као преговарач с тајкунима, медијима, хашким оптуженицима, где је био један од мотора добровољне предаје, мада су колале приче и да је био главни организатор преговора с Ратком Младићем, Никитовић је толико суптилно одржавао коалициони мир да је довео у питање преговоре око формирања друге Коштуничине владе. Ствар су у своје руке преузели Јочић и Аца Поповић, с једне, и Ђилас и Шутановац с друге стране. Када је преговарао о коалиционој влади ДСС-а, СРС-а и СПС-а махом је грмео на Ивицу и претио му садржајем из фиока.

Док седи на састанцима, Никитовић воли да маше огромним „мон блан” наливпером и црта кружиће и коцкице, а легенду о свом утицају шири тако што воли да људе брифује пред састанке с Војом, усмеравајући ток разговора у жељеном смеру. „О чему ћеш да причаш с Војом?” „О пругама.” Он каже:„Немој, Воја не воли пруге, причај о животу”.

Прича се да је онима које је звао на брифинге тепао тако нежно да је језа била благи опис стања, док су слушали омиљену мантру: Ја сам патриота, но што си ти?