Косовска Митровица – Богдан Дашић (45) први је Србин који се у мају ове године вратио у село Руднице надомак Клине. Месец дана касније стигли су његова супруга Снежана и деца Срђан (13), Цвета (11) и Маја (10). „Нисам могла да препознам двориште, њиве, плакала сам заједно са децом. Али све је лакше и подноси се када знаш да ћеш заноћити у својој кући. Тешко нам је, јер од оно мало пара колико примамо, то Богдан да за лекове. Иде на контролу у Београд, јер му је уграђен пејсмејкер”, прича Снежана док се крај ње мота њихово троје деце.

Дашићи су једна од четири породице која се у Руднице вратила после равно 10 година проведених у избеглиштву. Поред њих, у куће саграђене донацијом владе Велике Британије, стигле су и породице Шиљковић, Вулић и Божић, укупно 20 људи. Некада је ту живело 120 Срба. Комшије су им Албанци, Ашкалије, Египћани, који су ту живели и раније. Куће које су Србима саграђене много су мање него што су некада биле њихове. Још су неомалтерисане, а опремљене су најнужнијим намештајем – креветом, шпоретом, фрижидером, понека кућа има телевизор.

Дашићи су били у Крушевцу, а чезнули су за даном када ће се вратити на своје. „Пре десетак година, 17. јуна, наврат-нанос изашли смо из села. Тешко се живи у изгнанству. Једва смо састављали крај с крајем, а требало је и кирију да плаћамо”, каже Богдан док гледа рушевине двоспратне куће у којој је до избијања сукоба живео с женом, децом, мајком и браћом. Мајка му је, каже, од туге умрла, а брат му је, претпоставља, киднапован.

„Први пут сам после ’99. у село крочио 2005. године, у пратњи Кфора. Ту надомак ове, сада порушене куће, угледао сам хумку. Посумњао сам да можда није мој брат сахрањен. Покушавао сам у неколико наврата да разговарам са странцима како бисмо гроб откопали. Једном су то и покушали, али рекли су да ту ништа нема. Сам сам то учинио и наишао на кости. Чекам резултате ДНК. Нећу да верујем да ми је брат нестао, али ако јесте биће ми лакше да ми кажу да је и кости оставио на својој земљи”, додаје Богдан.

Он је некада радио као возач у предузећу „Мируша” у Клини, а сада цела породица живи од 8.000 динара социјалне помоћи коју добијају из Србије. Поред троје деце породице Дашић у селу је још само једно дете. Ученици су седмог, петог и четвртог разреда, а иду у школу у село Бича, удаљено 20 километара. Тамо и назад сваки дан их вози наставник из те школе. Кажу да воле да иду у школу. Тамо се друже, има више деце. Недостају им свеске, а волели би да добију компјутер. „Када је лепо играмо лопте, а с првим мраком пошто напишемо задатке, гледамо телевизију. Рано легнемо”, прича црнооки Срђан, ученик седмог разреда.

Из овог села код лекара се иде у Осојане, а по брашно, со и хлеб у Косовску Митровицу. Причају да су им најближи Срби монахиње из манастира Будисавци, који се налази на око 2,5 километра од села.

Тек насутим путем пролазимо кроз село, и са леве и са десне стране могу се видети порушене српске куће. Срби који су се вратили кажу да за сада немају проблема с комшијама. Чак су долазили и на кафу. На излазу из села, у осами је новосаграђена кућа Благоја Шиљковића. Живи сам. Болестан је, а десет година је провео „тамо у Винчи, код Београда”.

„Види, дете, шта сам дочекао. Некада сам био други газда у целој општини Клина. Овде у овој порушеној кући, која је имала 140 квадрата живело је нас двадесет петоро. Нас пуно, али глас се није чуо. И тако све до рата. Имао сам тридесет два грла говеда, шест свиња, више од тридесет кошница са пчелама, а да не причам да су ми амбари били пуни, летину смо једва скупљали. Сви су овде били вредни и радни. Али покоси нас овај проклети рат”, прича Благоје, којем је 79. година.

Срби кажу да су уплашени гласинама да ће Београд да укине социјалну помоћ од које живе. Уздају се у Расима Љајића, министра за социјална питања, да ће им „окренути главе”. Повратнике у Рудницама су до сада посетили само Албанци, српски представници који партиципирају у косовским властима и припадници Кфора и полиције. Излазимо из села док за нама тандрчу коњске запреге, а за њима трче весела албанска деца.

Биљана Радомировић