„Правни филтер” за лажне азиланте

У намери да сузбије број лажних азиланата у земљама Европске уније Србија сада одмерава на који начин ће то најбоље учинити – како, с једне стране, да отклони претњу безвизном режиму, а да, са друге, предузете мере не представљају дискриминацију мањина у земљи. Милан Шкулић, професор Правног факултета у Београду, за „Политику”, објашњава да, при томе, заиста треба бити веома обазрив. „Али не треба ни претерати са страхом од дискриминације, ако је очигледно да је реч о злоупотребама. Јер ти људи наносе штету нашој држави, али и државама ЕУ”, додаје професор Шкулић.

Претходних дана, српски званичници су најавили пооштравање мера. С тим у вези Шкулић, који се залаже за „неки правни филтер”, подсећа да данас онима који су окривљени у кривичном поступку привремено може да се одузме путна исправа уколико постоји основ за сумњу да ће тај документ да искористи за бекство, односно за избегавање кривичног поступка.

Божидар Ђелић, потпредседник Владе Србије, задужен за евроинтеграције, најавио је промену Кривичног законика, која би омогућила да полиција хапси лажне азиланте и организаторе њихових путовања.

Шкулић истиче да је питање како формулисати поменуто дело и да ли би се то питање косило са неким другим проблемима, јер „није реч о злоупотреби код нас него у иностранству”. Ми то „можемо некако натегнуто решити, али то је доста компликовано”. Више би се, према његовом мишљењу, постигло када би државе са шенгенског простора имале санкцију за оне који подносе захтев за лажни азил.

На наше подсећање да има оних који тврде да подношење захтева за азил не може да буде окарактерисано као кривично дело и да одбијени захтев не сме да води у кривично гоњење, наш саговорник одговара да је то „ствар тумачења”. „Ако је потпуно јасно да неко тражи азил искључиво да би добио неке погодности које му не припадају, није спорно да он тиме злоупотребљава одређено право”, казао је он.

Питање како смањити број лажних азиланата из Србије посебно је осетљиво и због тога што је претежно реч о Ромима. Тим поводом, Шкулић је казао да државе ЕУ охрабрују лажне азиланте својом регулативом. Оне, наиме, имају врло либералне прописе у погледу временског периода у којем онај који азил тражи може да борави на њиховој територији, уз одређене услове, који њима одговарају, па већина лажних азиланата иде на то да буде неко време у тим државама, о трошку њихових пореских обвезника, свакако знајући да азил на крају неће добити. „Наша држава морала би, напросто, да убеди државе ЕУ да своју регулативу уподобе овом проблему, да брже решавају та питања, односно да се они који траже азил демотивишу да то чине у већој мери”, рекао је Шкулић и додао да на граници има начина да се лажни азиланти зауставе.

Бугарска и Румунија су, рецимо, у време када су оне имале „бели шенген” многе своје држављане, опет у главном Роме, онемогућиле да пређу границу. У Румунији је, према тврдњи упућених, постојала и казна од сто долара и одузимање пасоша до три године. Према неким другим тврдњама, то је била „дискриминација на коју је ЕУ ћутала”.

-----------------------------------------------------------------------------------

Искуство СФРЈ са одузимањем пасоша

Занимљиво је и да је према Закону о путним исправама држављана СФРЈ из 1979. године постојала могућност одузимања пасоша од три месеца до три године у одређеним случајевима. Ова мера је примењивања према лицу за које се располагало „поузданим подацима да је својим понашањем за време боравка у иностранству нарушило углед земље”. Међу наведеним случајевима у којима је следила забрана путовања је, поред тражења азила и одласка у избеглички логор, била и крађа, фалсификат, превара, недозвољена трговина, нелојална конкуренција на страном тржишту, недозвољено уношење оружја, просјачење, скитничење, проституција… 

Признајући да би многима, на први поглед, овакво решење деловало допадљиво, у односу на садашњу ситуацију, Шкулић каже да тако нешто „није примерено садашњем времену”, јер је поменута норма „каучук норма”, а  оне су еластичне и прешироке и подлежу врло арбитрарном понашању.