Уједињење опозиције, на које неколико месеци уназад наизменично позивају Српска напредна странка и Демократска странка Србије, мало је вероватно, а влада, како сада ствари стоје, има више разлога да страхује од разједињавања коалиције на власти него од уједињавања опозиције, сматрају политички аналитичари. Позив који је Слободан Самарџић у име ДСС-а упутио опозиционим странкама да „нађу заједнички језик” у вези са најважнијим државним питањима – НАТО, Косово и Еулекс, Статут Војводине и избори – аналитичари политичких догађања тумаче пре као покушај позиционирања на политичкој сцени него као озбиљан предлог, пре свега због чињенице да се опозиција и овај пут „уједињује” преко медија.

„Да је то озбиљан предлог и да се о њему озбиљно размишља не би се о томе ’преговарало’ преко медија. Озбиљни договори те врсте воде се далеко од очију јавности”, каже Владимир Вулетић, социолог и политички аналитичар.

Самарџићево иступање може се, сматра Миодраг Радојевић, са Института за политичке студије, тумачити и као „одложени” одговор на недавну понуду лидера „напредњака” Томислава Николића за уједињење, на коју, како каже Радојевић, Војислав Коштуница није могао да одговори одмах јер је ризиковао отворену конфронтацију са радикалима.

Како било да било, тек, идеја о уједињењу опозиције, у сваком случају, тврде наши саговорници, има неколико озбиљних „противника”. Први је, свакако, за сада непомирљиви сукоб напредњака и радикала.

Наши саговорници слажу се да уједињење опозиције може да се „обави” безболно само без ЛДП-а, који се у причама о уједињењу никада и не помиње због своје подршке владајућој коалицији.

„Уједињење не може бeз напредњака, јер, како показују истраживања, имају велику подршку у гласачком телу, али ни без радикала који тренутно имају велики број места у скупштини. За рушење владе, међутим, опозицији треба чак и ЛДП”, рачуна Вулетић.

Други проблем је лидерска позиција у том блоку. Логично би било да лидерство припадне најјачој странци у савезу, што је СНС, напомиње Радојевић.

„Мало је вероватно да би Томислав Николић, иако некада јесте, сада био спреман да ту позицију препусти неком другом, што због рејтинга, што због раније изневерених договора”.

„А мало је вероватно и да би се радикали ’ставили’ под команду Николића ако он буде предводио тај савез. А ту су наравно и лидерске амбиције ДСС-а”, додаје Вулетић.

Он, међутим, сматра да за опозицију може бити кључни проблем налажење најмањег заједничког именитеља, с обзиром на недефинисане ставове у вези са „постављена” четири питања.

„Када та питања гледате појединачно, око неких има више сагласности између појединих странака у власти и опозицији него у самој опозицији. О уласку у НАТО, на пример, нема јединственог става ни у власти. Слично је и са Статутом Војводине, а наравно ту је и Косово. Владајући ДС има широк дијапазон решења за многа од тих питања, а опозиција би морала да дефинише јасно чему се, у ствари, супротставља. И не само то, опозиција би морала да предложи и нека решења за те проблеме”, истиче Вулетић.

Оно око чега би опозиција најлакше могла да се „окупи” свакако су, избори, напомињу наши саговорници. „Избори су најмањи заједнички именитељ опозиције а амбијент у коме се налазимо, односно економска криза, може уједно бити и најјачи разлог уједињења. Јесен и зима ће бити најповољнији моменат за опозицију да „нападне” власт, јер се после ових локалних избора, који су „загревање”, може очекивати „врућа” јесен. Опозиција ће тада бити у најповољнијој позицији да развије критику и пређе у напад у односу на власт. Ипак, с обзиром на ту чињеницу не дајем превише шансе уједињењу опозиције и сматрам да власт пре може да сруши неко унутар власти него опозиција”, закључује Радојевић.