Директорка НВО „Урбанин” из Новог Пазара Аида Ћоровић добитница је овогодишње награде „Освајање слободе”, која се из фонда „Маја Маршићевић Тасић” додељује женама које својим радом доприносе јачању људских права, правне државе, демократије и толеранције. Тиме се Аида Ћоровић придружила Соњи Лихт, Србијанки Турајлић, Борки Павићевић, Ружици Ђинђић, Горанки Матић и осталим ранијим добитницама ове награде.

Скулптуру, која иде уз награду, рад вајара Мрђана Бајића, коју јој је уручила директорка програма Грађански пакт за југоисточну Европу Хедвиг Морваи-Хорват још држи у канцеларији „Урбанина” (однеће је, каже, кући да је покаже родитељима) док јој стижу честитке.

Добијање овакве награде обавезује?

Награда значи да је неко препознао и да прати мој рад. Али награда значи и обавезу да се са освајањем слободе настави и даље. А можда је добијање ове награде најава неких нових ветрова и почетак времена када ће из Санџака ићи лепше вести него до сада. То би значило да нам свима наредних година буде боље.

Kада је почело Ваше освајање слободе?

Неки, који се не слажу и који оспоравају то што радим, као Муамер Зукорлић на пример, мисле да је то тренутна ствар. А није. Мој рад траје ево већ двадесет година. Почело је9. марта 1991. године у Београду. Тада је Милошевић извео војску на улице главног града и ја сам, као и многи тада, сматрала да је моја обавеза да кажем „не” таквој врсти репресије. Тада почињу да се јављају прве мировне групе, Београдски круг, Жене у црном, Центар за антиратну акцију и ја, пошто сам страшно патила због свега што се догађа, сматрала сам да је моја морална обавеза да им се прикључим. Био је то начин и да спасим саму себе, јер су то била својеврсна острва нормалне свести у то време.

Јесу ли та острва нормалне свести била потребнија у Београду или у Новом Пазару?

Била су потребна свуда, али их је било лакше организовати у Београду, где су интелектуалци бројнији и независнији. За Нови Пазар то је било болно, скоро предратно време, нарочито кад је избио рат у БиХ. Ја сам тада била у Београду, али овде су деловали Хелсиншки одбор са Шефком Аломеровићем на челу и Санџачки одбор за заштиту људских права који је тада водио Сафет Банџовић. Сећам се да је први искорак београдских независних интелектуалаца ван Београда био долазак у Нови Пазар. То је била нека врста подршке београдских интелектуалаца нама који живимо овде, да нам дају неки сигнал да је опасно то што нам се дешава и да нас опомену да не срљамо и ми у нешто слично, у међуетничке сукобе.

Онда је основан „Урбанин“?

Хтели смо да младима пружимо неку врсту слободнијег менталног простора. Кроз „Урбанин” и његове радионице прошле су хиљаде младих људи. Није се код свих њих запатила идеја демократије, али многи од њих и данас кажу да им је „Урбанин” променио живот, јер су ослободили креативне потенцијале и почели другачије да размишљају, јер су са нама први пут отишли у иностранство или боравили на неком кампу заједно са вршњацима. Ја сам убеђена да су то најбољи амбасадори Новог Пазара, бољи од свих политичара.

Да ли је теже освајати слободу из Београда или из Новог Пазара?

Апсолутно је теже у малом граду. Велики град даје шансе да се, условно речено, у маси сакријете, а овде је то много теже , изложенији сте, замерите се са рођацима, комшијама и пријатељима, огрезлим у буразерску политику. Нарочито је теже жени, јер се њој овде не опрашта ни гласност ни непослушност, поготово то не праштају заговорници ретрадиционализације друштва који хоће да жене врате у куће, да жена, као пре доста векова поново буде ствар која нема став ни мишљење, да буде послушница и власништво прво родитеља, па после мужа. То је све супротно од онога што ја радим, јер сам из другачијег породичног миљеа.

Али, имали сте неку врсту неспоразума управо са женама?

Ништа неочекивано. Жене најчешће опструирају неко своје ослобађање, јер се после векова у подређеном положају сада плаше да изађу из те улоге. Многе не верују да је то могуће, а одређени број жена и не жели ту врсту одговорности, јер слободна грађанка је одговорна за свој живот, а некима је лакше да неко други, муж, на пример, одлучује о неким битним стварима. Свако друштво, ако хоће да је демократично, мора да има жене на местима где се доносе одлуке. Тиме постаје боље.

Замерали су Вам зашто се непозвани мешате у право жена да буду покривене, у складу са исламским прописима?

Браним право сваке жене да се избори за живот достојан људског бића и право на избор. Право је сваке породице да уважава традиционалне вредности и ја ту не могу и не смем да се мешам. Али, тек пунолетна жена може да донесе ваљану одлуку да ли хоће да буде покривена или супермодерна, које ће да буде сексуалне оријентације, за кога ће да се уда... Дакле, браним право муслиманке да сама одлучи хоће ли да се покрије, али да се то не ради колективно, у политичке сврхе, где десетине младића скандира „Алаху екбер” и где имате потпуну атмосферу присиле, где се намеће закључак да је овде реч о промуслиманском друштву у коме Муамер Зукорлић утиче на све сфере живота. Иначе немам ништа против хиџаба. Уосталом и неке од најбољих феминисткиња које познајем су покривене.

Колико је још потребно да се осваја слобода или је већ освојена?

То је незавршена прича.

А ко ограничава слободу?

Овде Бошњаци морају да реше свој унутрашњи конфликт. Затим, упоредо са Зукорлићевом реториком, нарастао је страх између Бошњака и Срба. И што је можда најважније, држава мора да нађе начин да разговара са свим грађанима у Санџаку, да тих 300 километара између Новог Пазара и Београда не значе бесконачну удаљеност. Понекад имам утисак да нас овде Београд не види довољно. Реакција на то, пре свега код Бошњака је затварање у своје некада малограђанске и примитивне кругове, чиме се ствара модел за владавину једног човека , примитивног и бруталног, који хоће све да стави под своју контролу