INTERVJU
Eventualno nepotpisivanje gasnog aranžmana dovelo bi u pitanje dobre odnose sa Ruskom Federacijom, smatra Vojislav Koštunica, predsednik Demokratske stranke Srbije. On podseća da je Rusija sve vreme postojano podržavala Srbiju u njenom zalaganju da odbrani ne samo svoj teritorijalni integritet nego i temeljne principe na kojima počiva međunarodni poredak. Sa EU, kako kaže, imamo problem pred kojim vlada zatvara oči, a to je priznanje nezavisnosti Kosova.

Zbog tog vašeg stava mnogi su sporazum sa Rusijom tumačili kao znak zahvalnosti za rusku odbranu Kosmeta?

To su dve različite stvari. Podrška Rusije Srbiji počela je uveliko pre nego što su počeli pregovori o gasnom sporazumu.

Rusija je na taj način štitila i neke svoje interese?

Svi štite svoje interese, s tim što neki štite svoje interese do svojih granica, a neki štite svoje interese po celom svetu, to je jedna vrlo velika razlika. Jedni štite međunarodno pravo, a drugi zarad svojih interesa krše međunarodno pravo.

Mislite da ne preteže politički nad ekonomskim momentom?

Ovaj sporazum ima najveći ekonomski značaj za Srbiju. A i ekonomski i politički interes Srbije je da ima dobru saradnju sa što širim krugom zemalja, a ne da se naša zemlja učini nesamostalnom ili zavisnom od saradnje samo sa jednim krugom zemalja. To nijedna država sebi ne sme da dopusti. Evropske zemlje tu vrstu neravnoteže u saradnji ni na koji način ne dopuštaju i rezultat svega toga je da neke od tih zemalja imaju izuzetno visok stepen saradnje sa Rusijom u čemu im se Srbija ne može ni primaći.

Da li to znači da su oni koji se u Srbiji protive sporazumu pod spoljašnjim uticajem i pritiskom?

Otkako je počelo da se radi na sporazumu sa Rusijom vidimo nastojanja da se taj sporazum dovede u pitanje. Sporazum je potpisan u prisustvu najviših zvaničnika, ali, što je još važnije, njega je ratifikovalo 214 poslanika, i sada je to zakon koji je izglasan u Skupštine Srbije i koji se mora poštovati. Potpuno je jasno da volja naroda stoji iza toga sporazuma. Za nekoga ko to osporava može se pomisliti da ima neki ozbiljan razlog da taj sporazum dovede u pitanje, da nešto što narod hoće preko svojih predstavnika dovede u pitanje. Da li je reč o interesima ili jednoj vrsti predrasuda koja postoji i kod nas i na Zapadu o tome da je Rusija ono što je bila u vreme Sovjetskog Saveza, neću u to da ulazim. Sada je ključno pitanje da li ćemo poštovati volju naroda ili nećemo poštovati volju naroda, hoćemo li poštovati zakon i ponašati se kao ozbiljna država ili ne.

Da li se očekivana prodaja NIS-a Rusima i zastoj evropskih integracija mogu tumačiti kao zaokret spoljne politike Srbije od Brisela ka Moskvi?

To se sigurno ne može tako tumačiti, jer Srbija ima i interes i razvijene odnose i sa Rusijom i sa EU. Najbolji način da se dokaže neodrživost tvrdnje da se radi o zaokretu spoljne politike je da se vratimo malo unazad, da se podsetimo da su pregovori o sporazumu o saradnji u oblasti gasne i naftne privrede sa Rusijom počeli još krajem 2007. godine, a da je tek 29. aprila 2008. godine potpisan Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju. Prema tome sam redosled događaja govori da se radi o dva potpuno odvojena procesa. Najzad, najbolji dokaz da je ta tvrdnja neodrživa jesu mnoge zemlje članice EU koje imaju taj aranžman o energetskoj saradnji sa Rusijom. Pomenimo samo Bugarsku i Grčku.

Sporazum sa Rusijom podržavaju stranke bivšeg režima, da li proevropski birači to mogu da shvate kao povratak na stare staze?

Ne vidim zašto bi ekonomska saradnja koja produbljuje i političku saradnju sa Rusijom, sa kojom i EU sarađuje, mogla da predstavlja problem za birače u Srbiji. To ne predstavlja problem za birače u Nemačkoj, Italiji, Francuskoj koji imaju interes da njihove države sarađuju sa Rusijom. Ne vidim zašto bi Srbija u tom pogledu bila izuzetak i zašto bi u Srbiji moglo biti nešto sporno što nije sporno u svesti građana maltene svih članica EU.

Da li su mogući istovremeno dobri odnosi sa Rusijom, EU i SAD?

Srbija bi trebalo da ima takve odnose i tako je bilo do 17. februara i proglašenja jednostrane nezavisnosti Kosova i priznanja te nezavisnosti od više članica EU i SAD. Tu je problem nastao, tu je jedina smetnja u nečemu što su potpuno dobri odnosi. Pri tome neodgovornošću naših zvaničnika o tom pitanju se sa EU pre potpisivanja SSP-a nije ni razgovaralo. Idealno je da postoji ta ravnoteža. Srbija svakako ima i interes i dobru volju da uspostavi najbolje moguće odnose, a da druge dve strane pronađu način da poštuju celovitost Srbije što im je međunarodna obaveza.