Осим од државних секретара, помоћника и осталог стално запосленог особља у министарствима Владе Републике Србије, чланови владе ће за време трајања мандата моћи да затраже помоћ и од укупно 61 посебног саветника. Одлуку о броју посебних саветника, које министри могу да именују влада Мирка Цветковића донела је 11. јула ове године, али њоме није прецизиран било какав критеријум којим би се руководили министри при њиховом именовању, већ су им остављене одрешене руке да сами процене на основу чијих савета ће убудуће одлучивати.

Овом одлуком предвиђено је да по три посебна саветника могу да именују министри спољних послова, одбране, полиције, финансија, правде, пољопривреде, економије и регионалног развоја, државне управе, трговине, просвете, здравља, рада и социјалне политике и животне средине. По два посебна саветника могу да именују министри рударства и енергетике, науке и технолошког развоја, омладине и спорта, телекомуникација и информационог друштва, културе, за НИП и за Косово и Метохију, док по једног саветника могу имати министри вера, дијаспоре и људских права. Посебни саветници неће бити у сталном радном односу у министарствима, а како сазнајемо, они су најчешће ангажовани по уговорима на одређено време или уговорима о делу, што зависи од одлуке министара.

Да разјаснимо – поред посебних саветника, који делују у самим кабинетима, министри се обично ослањају и на савете стручњака стално запослених у министарствима. Наиме, у складу са Законом о државним службеницима, титула саветника даје се свим запосленима у министарствима са вишом стручном спремом и радним стажом од једне до три године, док у највећем броју министарстава Владе Србије удео државних чиновника са звањем саветника износи између 36 и 60 одсто од укупног броја запослених. Ту није реч о посебним, кабинетским саветницима већ о „обичним” државним службеницима на такозваним извршилачким радним местима.

При покушају да сазнамо колико заиста људи око себе имају министри српске владе, запетљали смо се у неразмрсиво клупко административних прописа. Закључак који се намеће јесте да уколико се неко од министара намери да у свој тим доведе одређену особу, за тога ће се наћи место и форма под којом ће ући у министарство. Како смо сазнали у разговору са неким од новоименованих посебних саветника ни они сами заправо не знају који им је званични статус.

Руку на срце, већина саветника је на своје положаје дошла са позамашним радним искуством и престижним дипломама. Међутим, осим стручности, која би требало да се подразумева, министрима су при избору саветника по правилу важне и њихове страначке боје – ако не припадност, онда бар опредељеност. Тако се људство које опслужује министре често повећава због намиривања апетита партија које формирају владу. Према мишљењу програмског директора Цесида Ђорђа Вуковића, страначка припадност саветника као једини критеријум при њиховом именовању министрима може више да одмогне него да помогне.

– Чињеница је да министри јесу политичке личности, па је логично да за људе који ће их саветовати бирају оне које већ познају и у које имају поверења, а то су обично људи из њихових странака. Задатак министра јесте да добро ради, па сматрам да им треба и оставити дискреционо право да се окруже одређеним бројем људи који ће им у томе помоћи. Стога некада не треба ни осуђивати заобилажење административних препрека за довођење одређених људи у министарства. Наравно, уколико је критеријум за то њихова стручност – рекао је Вуковић за „Политику”. Он тврди да су, будући да се налазе у блиском окружењу министара, саветници „доста моћни људи”.

Ипак, осим страначких колега, министри често ангажују и нестраначке личности за саветнике, али је, опет, било случајева да се такви експерти током мандата учлане у партију, обично ону из које је ресорни министар, па и да се високо попну у страначкој, али и државној хијерархији и тако формализују свој утицај. Тако је, рецимо, Слободан Самарџић, за кратко време прешао пут од нестраначког саветника премијера Коштунице до министра и потпредседника ДСС-а.

Има и обрнутих примера, па ће тако потпредседника владе и министра за науку Божидара Ђелића саветовати бивши министри Драган Домазет и Ана Пешикан.

Осим Ђелића, и већина других чланова владе привела је крају формирање својих тимова, док они који то још нису учинили то најављују за почетак септембра.

Тако ће министра културе саветовати познати редитељ Горан Марковић, али и директор издавачке куће „Клио” Зоран Хамовић.

Саветник за медије министра одбране Драгана Шутановца, као и у прошлом мандату, биће Невенка Николић, некадашњи шеф информативне службе Демократске странке. За област инфраструктуре Шутановца ће саветовати Љубомир Анђелковић, бивши потпредседник Извршног одбора Скупштине града Београда задужен за урбанизам, док ће савети Зорана Весића (брата функционера ДС Горана Весића) бити од пресудног значаја за здравствену заштиту у систему одбране. Министра пољопривреде Сашу Драгина ће саветовати аутор познатих ТВ емисија о пољопривреди Захарије Трнавчевић, али и индивидуални пољопривредни произвођач из села Ђурђин код Суботице Даниел Ковачић. Милана Марковића, министра за државну управу и локалну самоуправу, за област локалне самоуправе саветоваће Александар Радосављевић, за међународну сарадњу Даница Миловановић, а Саша Пивалица за развој електронске управе.

Министар за заштиту животне средине Оливер Дулић је на место посебног саветника за односе са медијима именовао Момчила Арбутину, који је био његов саветник за односе с јавношћу док је био председник Скупштине Србије, док је Снежана Маловић, министар правде, именовала Драгану Лукић за посебног саветника за област европских интеграција и међународних пројеката.

Као и у претходном мандату, министар здравља Томица Милосављевић именовао је правницу Мају Иветић за посебног саветника за права пацијената, док ће Слободана Милосављевића саветовати професор Економског факултета у Београду Стипе Ловрета. Расима Љајића ће саветовати Љубомир Пејаковић и Љиљана Милосављевић, Светозара Чиплића бивши судија Уставног суда Србије Милутин Ђуричић, док ће министарку Јасну Матић саветовати можда најпознатији стручњак за Интернет у Србији Слободан Марковић.

Како је „Политици” речено у министарству за државну управу и локалну самоуправу, потпредседници владе који истовремено обављају министарску функцију имају један кабинет, те могу да именују онолико посебних саветника колико је према прописима дозвољено за њихова ресорна министарства. Тако је потпредседник владе Јован Кркобабић именовао као посебног саветника за за пензијско и инвалидско осигурање Марију Тодоровић, за међународну реадмисију бившег председника Југословенског Црвеног крста Радета Дубајића, док ће му саветник за односе са медијима бити Милош Чолић. Саветници Млађана Динкића биће бивши шеф информативне службе Г17 плус Никола Папак, правник Лука Андрић, као и Марко Пауновић, некадашњи саветник за економска питања Мирољуба Лабуса. И премијер Мирко Цветковић именовао је три посебна саветника – Јурија Бајеца за макроекономију, Александра Радовановића за спољну политику и Татјану Исаковић, некадашњу саветницу Божидара Ђелића, за међународне финансијске организације.

Према одлуци владе, посебни саветници не могу бити плаћени више од стално запосленог саветника потпредседника владе, те накнада за њихов рад не може бити већа од 90.000 динара.
Сулејман Угљанин нема право на посебне саветнике будући да је министар без портфеља, док је министар спољних послова Вук Јеремић (иначе, некадашњи саветник председника Србије), најавио да неће именовати ниједног посебног саветника.