Политика и религија су испреплетене, мање или више, и то је свакоме јасно још из школских дана. Али да је у то двојство умешана и економија, чинећи својеврсно тројство с две претходне, е то је, свакако, новост.

Управо такву спрегу, служећи се истраживачким поступком славног Макса Вебера, рашчлањује и расветљава Шантикумар Хетиарачи у часопису „Политикологија религије” који излази у Београду. Дотични научник са Универзитета Лестер (Велика Британија) доказује да се, насупрот доскорашњим уверењима, утицај религије на економију мора уважавати, чак негде може бити одлучујући. Да ли вам ово звучи убедљиво?

У три досадашња броја (четврти се ових дана очекује) више десетина истраживача из целог света и наше земље, готово свих верских опредељења, објавило је своје научне увиде и сазнања из једне од најмлађих научних дисциплина. Политикологија религије је укорењена. С подужег занимљивог списка издвајамо: растући уплив пентекосталаца на политику САД и Велике Британије; верски сукоби на широком простору јужне Азије (две милијарде становника); секуларне замене за религију у савременом друштву; информатичко-комуникационе технологије у пастирском деловању, и тако редом.

Јединствена научна публикација, у издању Центра за проучавање религије и верску толеранцију, прва се појавила у свету (фебруар 2007), претекавши сличну (април 2008) иза које стоји моћно Америчко удружење за политичке науке (основано 1903. и окупља неколико хиљада политиколога). Ако укуцате на „Гуглу” – politics and religion journal – одмах ће се излистати америчко на првом и другом месту, али покаткад ће га претећи старије српско издање, што потврђује колико се учестало претражује.

Имајући у виду да је у целости међународни и да претежни део чланака (радова) објављује на енглеском језику, часопис уређују научници са свих меридијана, а главни уредник и оснивач је проф. др Мирољуб Јевтић с Факултета политичких наука у Београду. Из броја у број листа аутора се продужује новим уваженим именима, тако да се у другом из 2007. укључио Абе Ата са Универзитета у Мелбурну, један од издавача цењене „Енциклопедије нових религија”. И да не набрајамо остале угледнике политикологије религије, јер их је доста.

Својеврсно посредно признање изрекао је Јан Инерхофер са Универзитета у Бечу у својем прилогу подсећајући да се политикологија религије у Немачкој предаје од 2004. и наводећи да је Институт за политикологију религије (утемељен 1996) пригрлио крилатицу: „Ко не разуме религију, не може да разуме политику”. А Србији високошколци на ФПН то изучавају од 1993. године. Уосталом, предмет истраживања описан је у Београду, у шта се лако можете уверити ако назив на ма којем великом језику упишете на Интернету (одредница из „Википедије”).

Покушате ли да електронским претраживањем установите која се још дисциплина из друштвених наука са ових простора толико често помиње на енглеском, остаћете малчице разочарани када је угледате на неком месту после хиљадитог.

Мисао водиљу часописа, иначе, оличава став Џона Стјуарта Мила „Никада не можемо бити сигурни да је мишљење које покушавамо да угушимо погрешно, па чак и кад смо у то сигурни, угушити га било би зло”.

Станко Стојиљковић