Уз актуелне најаве о могућем скором одмрзавању споразума Србије и Европске уније, 7. или 8. децембра, учестале су и прогнозе о датуму уласка земље у ЕУ. Једни верују да би то могло да се догоди 2014, на стогодишњицу почетка Првог светског рата, а други кажу 2018, век после окончања тог рата. Они који мисле да Србија може раније да стигне до чланства рачунају превасходно на политичку вољу, која је, уосталом, одиграла важну улогу и у случају неких данашњих чланица. Они други који сматрају да ће до „чланске карте” бити потребно више времена указују, пак, на сложену процедуру која подразумева не само испуњавање одређених услова са српске стране, већ и доношење низа једногласних одлука Брисела.

О томе да ли је реалнији улазак у „европски клуб” за пет или за десет година, шта све Србију на том путу још чека, односно шта би могло да јој помогне, а шта да је успори, разговарали су за „Политику”, проф. Предраг Симић, с Факултета политичких наука, стручњак за међународне односе, који је био амбасадор Србије у Француској, и Милан Пајевић, саветник ИСАК фонда, Центра за међународне и безбедносне послове, посвећеног преображају Србије на путу ка чланству у ЕУ.

Пајевић: Ја се слажем с тим да је 2014. добар тренутак, али није реалан. То практично, технички, процедурално не може да се деси због обима, озбиљности, комплексности посла и због свега онога што, напросто, морамо да урадимо.

Симић: Господин Пајевић говори о политици као уметности могућег. А политика је понекада и уметност немогућег.

За нас је важно да поставимо што ранији термин, управо због мобилизације и испуњавања оног критеријума који нигде не пише, а који је пресудан, на крају, код пријема сваке земље – а то је политичка воља. Узећу пример и две балканске земље које су последње ушле у ЕУ, Румуније и Бугарске. То је била, пре свега, ствар политичке одлуке, као што је био и „велики прасак”, 2004. године, са уласком десет земаља у ЕУ, који је изазвао велике проблеме у ЕУ.

Пајевић: За позитивну политичку одлуку ће бити потребан напоран рад целе наше државе, пре свега на унутрашњем, али и на спољнополитичком плану, да би до ње дошло. Чак и када ЕУ одлучи, на основу једне и друге групе елемената, просто постоји нешто што је наставак процедура, а зове се ратификација. Само за тај посао је потребно, отприлике, најмање две године.

Симић: Поред онога што говори г. Пајевић, сви знамо да Србију чека пуна сарадња с Хашким трибуналом и испоручивање Младића и Хаџића. Мислим да нас чека још једно велико питање. У среду нас је посетио наш велики пријатељ шпански министар иностраних послова Моратинос који је, говорећи сада већ у функцији будућег председавајућег Савета министра ЕУ, рекао неке ствари које су изазвале одређене недоумице код нас. А он је рекао да ће ЕУ примити цео западни Балкан, укључујући и Косово.

Тренутак када једна земља приђе ЕУ, а поготову ако јој прилази и њен сусед са којим има проблем, јесте тренутак када се оваква питања решавају. И у том тренутку постоји близина воље. Уколико и Београд и Приштина хоће у ЕУ, а уколико је услов за то да нађу неко прихватљиво решење, онда је то тај тренутак. Утолико пре што ЕУ располаже инструментаријумом за олакшавање тих проблема (Интерег, програм за развој, отворене шенгенске границе).

Политика: На који начин би се то могло урадити у односима Србије и Косова?

Симић: Ја сам барем 15 година говорио о тиролском моделу за Косово, иако су ме моји пријатељи Италијани увек демантовали, говорећи да ми за то једноставно немамо паре. То је скупо решење, које подразумева веома велика средства која амортизују етничке сукобе, управо амортизујући оно што их производи, а то је неразвијеност, сиромаштво, које даје основа популизму.

Мислим да ћемо – ја мислим до 2014. године, а г. Пајевић мисли до 2018 – морати доћи до решења косовског проблема.

Пајевић: Свакако ћемо морати на неки одговарајући, европски начин да решавамо и решимо питање односа с Косовом. Дакле, односи с Косовом морају да буду максимално добри да би ЕУ закључила да је тај критеријум сарадње у региону задовољавајући и да је у складу с критеријумима данашње Европе. Уколико се постигне та врста максималне добросуседске и пријатељске сарадње, дакле све оно што се тиче кључних области које су за ЕУ најважније – безбедност, економска сарадња, границе...

Политика: Да ли ће се, онда, поставити питање признавања независности Косова?

Пајевић: У овом тренутку на то питање нико не може са сигурношћу да одговори. Можемо да претпоставимо да, уколико сви облици сарадње буду на максималном нивоу, можда то неће бити постављено као формални услов.

Симић: Ја не знам да ли ће неко поставити такав услов, али не знам ни зашто, док вас слушам, на ум ми стално долази име Дорис Пак и још једног броја сличних људи који су познати по таквим изјавама.

Пајевић: Неопходно је да се схвати, и овде и на Косову и свуда на Балкану, дакле овде где европске интегративне прилике нису узеле маха, да је једино решење за све исте националне проблеме, и проблеме националних мањина, за Европу 21. века да се интегришемо у складу са моделима, критеријумима, нормама ЕУ, да примањем тих модела уклањамо границе међу нама.

Политика: Да ли ће Србија брже и лакше ући у ЕУ у „пакету” са суседима?

Симић: Ја мислим да је то идеја у Бриселу. Тамо преовладава идеја да је једно решење балканског проблема, Југославија, нестало и да су остале две врсте држава и да све, на свој начин, имају проблеме. Једна врста држава су оне које су успеле да се конституишу из историјских, етничких и других разлога и које функционишу као државе. Неспорно је да је Словенија држава, да је Хрватска држава и да је Србија држава, без обзира на то што не зна где су јој границе. Остале су дејтонска Босна, охридска Македонија и Косово, простори на којима се не може очекивати, у догледно време, да ће, изнутра, стећи довољно елемената, који могу да им гарантују да могу да функционишу као државе. Из мог искуства знам да је идеја следећа: да две нације на простору западног Балкана, бивше Југославије, имају највећу одговорност и за рат и за мир. То је Хрватска, која се налази сада на вратима ЕУ и без обзира на све проблеме, с тополским дневницима и с Хагом, готово је несумњиво да ће пре 2014. ући у ЕУ. Али, то, такође, буди и страх да улазак Хрватске, без Србије, може да наруши доста тога у Босни и за то се као аргумент узима оно што се дешава с бутмирским преговорима. Међу некима који о томе размишљају сматра се да Београд и Загреб морају да реше онај проблем који је почео њиховим ратом и да је, заправо, то главни политички критеријум, ван копенхашких редовних критеријума, компатибилности, који ће се поставити.

Пајевић: Као што је на неки начин улазак Словеније позитивно вукао трансформацију Хрватске, исто је и са Србијом јер ћемо по уласку Хрватске у европску породицу добити нове границе са ЕУ. Нама је у интересу да пратимо и подстичемо позитивне процесе код наших суседа, а с друге стране помажемо једни другима да испунимо политички критеријум добре суседске сарадње у региону.

Симић: Али, ту ће утицаја имати један веома моћан фактор у ЕУ, који уопште није члан ЕУ, а налази се преко пута Атлантика.

Политика: Већ има назнака, рецимо да иза грчке иницијативе о уласку Србије у ЕУ до 2014. године стоји и Америка...?

Симић: У то ћу бити сигуран када будем видео како ће следећи Савет ЕУ решити питање става Холандије.

Пајевић: Мислим да та грчка иницијатива, која је покренула лавину домаћих обећања око 2014, није довољно добро промишљена. Није добро давати нереална обећања и градити претерана очекивања у домаћој јавности да ће се десити нешто што апсолутно не може да се деси.

Политика: Како тумачите долазак холандског министра Максима Ферхагена у Београд 16. децембра, дакле непосредно после седнице Савета министара с које Србија очекује одлуку о одмрзавању споразума?

Симић: Мислим да је то и недоумица која тренутно заокупља колеге у Министарству спољних послова Србије и Министарство спољних послова Холандије. На то ће питање у свом извештају морати да одговори Серж Брамерц. Претпостављам да је ту негде та квадратура круга за коју очекујемо да ће бити некако разрешена.

Пајевић: Ја мислим да сад имамо нешто мало више права да будемо оптимисти. Али само у овој фази. Мислим да ће доћи до одмрзавања Прелазног споразума, али сигурно је да ће услов Хашког трибунала за Холандију остати за све наредне фазе – за ратификацију ССП-а, за прихватање кандидатуре, нарочито за отварање преговора.

Ми морамо, прво, да урадимо посао на хватању бегунаца, а друго у дипломатском, спољнополитичком смислу, морамо много више пажње и много више памети и осећаја да уложимо у билатералну сарадњу са Холандијом.