Brzopletost, sporost i sujeta razlog su zašto i šest meseci po isteku roka iz Ustavnog zakona Srbija nije donela zakon o utvrđivanju nadležnosti Vojvodine bez koga nema primene Statuta Vojvodine. Brzopletost da se Statut usvoji pre detaljnijih analiza; sporost da se nastali problem reši; sujeta da se priznaju greške.

Kada bi brzopletost, sporost i sujeta dobili lična imena i prezimena najlakše bi se izašlo iz pat-pozicije u kojoj su sve političke grupacije pokazale svoje lice.

Socijalisti su baš kao i demokrate glasali za Statut u Skupštini Vojvodine, ali su onda shvatili da sa tim aktom nešto ipak nije u redu. Grmelo je i u G17 plus, a upućeni se kunu da je Ivana Dulić-Marković napisala ostavku, možda zato što su njeni u Beogradu bili protiv da Vojvodina ima svoj statistički zavod.

Radikali, naprednjaci i narodnjaci požurili su da govore o separatizmu. Najradikalniji su pričali o povratku u 1974. godinu, iako znaju da Ustav iz 2006. godine potpuno otklanja tu mogućnost.

Politički je razumljivo što je opozicija htela da utera DS u poziciju da se kaje ma šta da uradi. Jer Vojvodina jeste jedno od glavnih uporišta demokrata i nije za stranku predsednika Tadića dobro da ljuti birače severno od Save i Dunava. Plašeći Srbiju vojvođanskim Statutom SNS, DSS i SRS su utvrđivali svoje birače i pokušavali da prodru do kolebljivih, a osetljivih na svaku priču o novom cepanju i komadanju Srbije.

Igra je počela kada je Skupština Vojvodine brzopleto donela Statut. Bila je toliko brza da nije mogla da sačeka da se vrati iz Amerike Boris Tadić, predsednik Srbije i Demokratske stranke koja ima većinu u Skupštini Vojvodine. U žurbi je napisan Statut čije odredbe nisu uvek u saglasnosti sa Ustavom. Ne mislimo ni na odredbu da Vojvodina ima svoju akademiju niti da ima glavni grad. Ne brani joj Ustav ni jedno ni drugo, a pravo je svakoga da dokazuje kako je akademija ostatak kominternovskih autonomaša, a glavni grad simbol države. Reč je o drugim delovima Statuta pomenutim u pravničkoj analizi stručnjaka koji nisu u vezi ni za jednom političkom partijom (pogledaj grafikon). Dakle, nema sumnje da Statut u nekim članovima nije u skladu sa Ustavom, sa kojim mora da bude potpuno usaglašen.

Tvrdnja da će se kroz pravnotehničku redakciju zakona o utvrđivanju nadležnosti Autonomne Pokrajine Vojvodine ova zbrka „ispeglati” do sada se nije pokazala istinitom. Izvesno je da tim zakonom Vojvodina dobija određene nadležnosti i da je njen Statut u pravnom poretku akt nižeg ranga. To će reći da može u Statutu pisati šta god, ali ako toga nema i u zakonu, Statut je mrtvo slovo na papiru.

Tako, na primer Nacrt zakona napisan 20. marta predviđa da Vojvodina zaključuje međuregionalne sporazume, a Statut govori o međunarodnim ugovorima. To što piše u zakonu je zakon za Statut. Ali da li se tim postupkom mogu izbrisati sve nedoumice u vezi sa ustavnošću, odnosno neustavnošću Statuta.

Teško, najtačniji je odgovor. Sve bi bilo lako kada bi Bojan Pajtić, lider vojvođanskih demokrata, Ištvan Pastor, prvi čovek Mađarske koalicije, i Nenad Čanak, šef ligaša, rekli da su pogrešili u vezi sa nekim odredbama Statuta i kada bi ga Skupština Vojvodine izglasala u nešto izmenjenom obliku. Ali Pastor i Čanak kažu da oni u Skupštini Vojvodine neće menjati Statut. Jasno je da to neće ni Pajtić, iako su za to dovoljni glasovi njegovih demokrata. On nudi drugi put neprekidno ponavljajući da se ceo problem može rešiti kroz zakon.

Kako sada stvari stoje demokrate mogu da glasaju za zakon u Skupštini Srbije, ali sada izgleda da to neće učiniti Pastor i Čanak. Ako vladajući blok, i bez Mađarske koalicije i LSV-a, donese zakon, te dve grupacije će krenuti u veliku kampanju protiv DS-a, Tadića i Pajtića. Ona je suštinski već počela pričom kako vojvođanski DS robuje beogradskoj centrali, iz čega bi valjda trebalo da se zaključi kako odbor ligaša iz Kovilja određuje Čanku šta će da radi i govori.

Iracionalnosti je isuviše u priči o Statutu Vojvodine i zakonu o nadležnostima i one nanose veliku štetu i političarima i institucijama upletenim u nju. Jedini lek je da se ta priča završi odmah. A najveće ubrzanje skorom rešenju dala bi hrabrost političara da priznaju grešku. Možda će i njima da lakne kada shvate da imaju pravo na grešku kao i sav normalan svet.