У Србији нема Зорана Јанковића зато што у Србији нема Милана Кучана.

Сасвим поједностављено ово је најкраћи одговор на дилему о којој ових дана расправљају политичари, аналитичари, маркетиншки стручњаци... да ли је и на изборима у Србији могуће изненађење које је у Словенији приредио лидер Позитивне Словеније.

Прва погрешна претпоставка у тим размишљањима је став да је Јанковић новајлија у политици. Није. Бити директор „Меркатора” није само економска него и политичка функција, како у словеначком социјализму, тако и у словеначком капитализму. Смењујући успешног Јанковића са места директора „Меркатора” Јанез Јанша је на најбољи начин потврдио политичку тежину ове менаџерске функције.

Политичка је и функција градоначелника Љубљане коју у другом мандату обавља Јанковић и на коју је оба пута биран са више од 60 одсто гласова.

И Јанковићев функционерски ангажман у рукомету и кошарци може се сматрати у најмању руку параполитичким, зато што му омогућава кретање у круговима политичке, економске и друштвене елите. Тако се стварају познанства која се лако капитализују у политичкој утакмици.

Коначно ту је и Милан Кучан, шеф словеначких комуниста, који је ударнички радио на независности Словеније. Његови противници га и данас описују као вођу „удбашко-комунистичке мафије” која и даље влада Словенијом. Реч је свакако о претеривању и киселом грожђу, што не умањује чињеницу да Кучан и даље има знатан, можда и пресудан утицај на збивања у словеначкој левици.

Када је видео да лидеру социјалдемократа Пахору прети драматичан пораз од десничарског Јанше, први председник независне Словеније Милан Кучан јавно је позвао Јанковића да направи странку и уђе у изборну утакмицу. Многи левичари који су већ били у различитим политичким странкама схватили су то као позив да промене партијски дрес и да чак и из владајућих социјалдемократа пређу у Позитивну Словенију. Противници Јанковића покушали су да ту „помоћ пријатеља” искористе у кампањи говорећи да он неће бити самосталан, да ће уместо њега одлуке да доноси његов политички отац – Кучан.

Словеначки новинари са којима сам разговарао ових дана тврде и да између Пахоровог и Јанковићевог програма нема разлике. Друга је особа, а не политика, мишљење је словеначких новинара: „Верује се да Јанковић ту политику може да спроведе, а да је Пахор показао да није способан да то уради”.

Ипак, има један детаљ који разликује Пахора од Јанковића. У Словенији држава поседује много акција предузећа, толико да се на пример Нова Љубљанска банка (НЛБ) може сматрати „државном”. Захтев ЕУ је био да тим акцијама не може да управља влада Словеније него нека посебна агенција. Пахор је за то да се тај захтев и даље поштује, Јанковић је против, жели да он најнепосредније управља тим капиталом. Та разлика неће спречити социјалдемократе да уђу у коалицију са Позитивном Словенијом зато што су суштински и Пахор и Јанковић изашли из истог левичарског шињела.

Јанковићева директорска и градоначелничка успешност, његово политичко искуство и његова политичка позадина јесу разлог његовог успеха. Није дакле Јанковић „направио чудо” зато што је нов у политици него зато што је одавно у политици.