Умро Анте Марковић

САРАЈЕВО – Последњи премијер бивше СФРЈ Анте Марковић преминуо је у 88. години, пише данас сарајевски Дневни аваз позивајући се на изворе из кругова блиских породици.

Анте Марковић рођен је 25. новембра 1924. године у Коњицу у БиХ, а школовао се у Дубровнику и Загребу. Дипломирао је 1954. на Техничком факултету - електротехнички одсек, у Загребу.

Пре Другог светског рата припадао је напредном омладинском покрету и врло рано постао члан Комунистичке партије. Учесник је НОБ-а од 1941. године.

Од 1953. био је директор фирме „Раде Кончар” у Загребу, а од 1960. до 1986. њен генерални директор. Истовремено је био и високи функционер у партијским структурама.

Председник Извршног већа хрватског Сабора био је од 1982. до маја 1986, а потом два пута заредом биран за председника Председништва СР Хрватске. На 13. конгресу СКЈ 1986. изабран је за члана ЦК СКЈ.

За председника Савезног извршног већа (СИВ) изабран је 15. марта 1989. и на тој функцији је остао до 7. октобра 1991. када су Хрватска и Словенија прогласиле самосталност, након чега се СФР Југославија практично распала.

Анте Марковић на изборима са породицом у Загребу, 1990.године (фото архива Политике)

Док је био на функцији савезног премијера, Марковић је основао странку под називом Савез реформских снага Југославије, поставши тако први државни званичник који је основао политичку организацију изван оквира Савеза комуниста Југославије.

Странку нису прихватили званичници ни у Србији ни у Хрватској. Реформисти су, као синоним за издајнике у то време, били прогањани од стране националиста.

Након одласка са места последњег премијера Југославије, Марковић је напустио политику.

Од 1991. живео је у Грацу у Аустрији. Више пута је учествовао као експерт у комисијама за приватизацију и санацију банака у Казахстану и Македонији.

Био је сведок оптужбе на суђењу Слободану Милошевића у Хашког трибуналу. 

(фото архива Политике)

Анте Марковић - реформиста с визијом

Последњи премијер СФРЈ Анте Марковић, реформатор који је крајем 1989. године покренуо амбициозан програм економских реформи остаће упамћен као један од најпопуларнијих политичара на овим просторима.

Између осталог и зато што су његове реформе 1990. годину претвориле у годину просперитета, кад су плате буиле „светске”, људи слободно путовали, а динар се чак могао мењати у неким земљама западне Европе где је редовно био на курсним листама.

Била је то година када је отворено сијасет малих фирми, радило се, али и добро живело, а многима се чинило да Југославија само што није у Европској унији.

Победили смо на Песми Евровизије, Звезда је била првак света, а цео свет је долазио у Југославију.

Та 1990. била је једна од најуспешнијих, дотад невиÄ‘ених година у СФРЈ, што је укључивало стабилизацију динара, приватизацију путем доделе акција радницима, заустављање инфлаиције.

Све је то Марковића у том тренутку учинило једним од најпопуларнијих политичара у југословенској историји, чему је допринео и његов имиџ модерног политичара западног стила, али и покушај да се дистанцира од све чешћих сукоба унутар Савеза комуниста Југославије, као и чињеница да је покушавао да посредује у сукобима између појединих југословенских република.

Када се СКЈ јануара 1990. распао Марковић је, рачунајући на сопствену популарност и успех својих економских реформи јула те године основао Савез реформских снага Југославије, политичку партију која ја подржавала његове економске реформе и залагала се за постепену промену друштвеног и државног уређења СФРЈ.

Његов програм, међутим, никако се није допао лидерима већ устоличеним у појединим републикама, посебно Слободану Милошевићу и Фрањи Туђману.

Истовремено савезна влада, на чијем је челу био Марковић, била додатно ослабљена сепаратистичким покретима у Словенији и Хрватској. Последњих месеци свог мандата Марковић је покушавао да пронађе компромис између ове две републике с једне стране, и Србије и Црне Горе с друге стране, које су тражиле да Југославија опстане као федерација.

Марковића су у том тренутку подржавале једино нове демократске власти у Босни и Херцеговини и Македонији, али то није било довољно да његов концеот успе.

(фото архива Политике)

Марковић је био на месту премијера и у тренутку избијања рата мада је тада већ био изгубио контролу над ЈНА, али и над свим другим полугама власти у федерацији.

Децембра 1991. Марковић је на конференцији за штампу „вратио мандат” грађанима Југославије, рекавши да не постоји више ниједан државни орган у Југославији коме би се могла поднети оставка.

Нестао је из јавног живота и вратио се каријери коју је градио пре политике.

Године 2003. наступио је као сведок оптужбе на суђењу Слободану Милошевићу пред Хашким трибуналом, а у интервјуу загребачком Глобусу изјавио је да су му и Туђман и Милошевић потврдили да су се марта 1991. године у Карађорђеву договорили о подели Босне и Херцеговине.

Последњи премијер бивше Југославије рођен је у Коњицу 1924. године, а учесник НОБ -а постао је као седамнаестогодишњак - 1941.

После завршетка рада наставио је школовање и 1954. године завршио Електротехнички факултета на Универзитету у Загребу, да би се потом запослио у предузећу „Раде Кончар” које је касније успешно предводио у својству генералног директора у претворио у једну од највећих и најсупешнијих југословенских компанија.

Марковић је у првој половини осамдесетих година био на челу хрватске владе, а у периоду од 1986. до 1988. обављао је и дужност председника Председништва Хрватске.

Пре три године Марковић је последњи пут боравио у Београду на скупу посвећеном светској економској кризи и где је на новинарско питање може ли нешто од проблема да се реши мерама његовог програма из деведесете одговорио:

„Основни садржај тог прогама вреди и данас, барем за прво раздобље суочавања с кризом”.

Марковић је био несумњиво реформатор, али није успео да створи нову реформисану и модерну Југославију јер су јачи били они који нису хтели никакву Југославију.

Није држао много до идеологије, али је у сваком случају потценио надолазећи национализам.

Сигурно је једино да је био човек с визијом, реформиста и један од ретких политичара на овим просторима који је за живота дочекао да га с дужним поштовањем саслушају и да од њега уче.