Од објављивања стратегије за интеграцију севера Косова под приштинске институције Питера Фејта Србија је суочена са дипломатским притисцима и конкретним потезима које вуку Приштина и међународне власти на терену. Иако је званично на снази став ЕУ да европске интеграције Србије и питање Косова иду одвојеним колосецима, већина земаља чланица „квинте” (САД, Француска, Велика Британија и Немачка) чини све како би ова два колосека макар приближиле.

Такве намере „процуре“ у јавност преко „неименованих дипломатских извора“, али још нико није званично потврдио да је од министра спољних послова Вука Јеремића тражено да „смири реторику о Косову“, нити да ће Србија морати да призна Косово за улазак у ЕУ. Али, висока представница ЕУ за спољну политику Кетрин Ештон и француски и немачки амбасадори Жан Франсоа Терал и Волфрам Мас отворено су прошле недеље поручивали да је Косово партнер у региону и да пре уласка у ЕУ „треба да решимо своје проблеме са суседима“.

Ако и прихватимо да ЕУ не стоји иза плана за интеграцију севера Косова (мада Фејта нису због тога казнили, него су му продужили мандат специјалног изасланика ЕУ на Косову), то ипак не значи да у том плану нема елемената иза којих не стоје све чланице ЕУ, па и оне које нису признале независност Косова. Изасланик ЕУ за север Косова Микеле Ђифони је рекао да, иако стратегија није документ Брисела и нема подршку ЕУ, „то не значи да ЕУ подржава несарадњу око елемената које овај документ има у вези са заједничким приступом ЕУ на северу“.

Неоспорно је да је, упркос разликама, заједнички интерес целе ЕУ и Београда да се ситуација стабилизује у безбедносном, политичком и економском смислу. Начин на који то буде спроведено одредиће будућност овог региона. Пошто се претпоставља да никоме неће пасти на памет да то учини силом, остају дипломатски путеви и разговори.

Бивши амбасадор у Паризу проф. др Предраг Симић сматра да ми јесмо у компликованој ситуацији, али и да нисмо једини. „Потребно нам је нешто више од онога што смо били спремни да предложимо“, каже Симић. Он наглашава да ће за Србију остати на снази они ставови од којих се и пошло на Суду у Хагу: нити ћемо ми признати Косово, нити ће они то од нас тражити, уколико се нађе формула одрживог решења које неће правити проблеме и кочити сарадњу на Балкану.

Тренутно не постоји сагласност око тога какве разговоре треба водити, али на свим странама постоји свест да ће морати да се седне за сто. Док Србија чека саветодавно мишљење Суда правде у Хагу као озваничење нових статусних преговора, Приштина и већина чланица ЕУ сматрају да је статус завршена ствар и да не мора да се чека одлука Суда како би се разговарало о струји, води, царини или правосуђу на Косову.

Државни секретар у Министарству за КиМ Оливер Ивановић, међутим, констатује да су разговори о царини и правосуђу и запели због тога што су задирали у статусна питања. „Без обзира на то што нас САД, Немачка и Француска убеђују да се ништа неће променити и да је независност Косова неповратна, њих ипак јако брине могућност да се после препоруке Суда закаже седница Савета безбедности УН“, закључује Ивановић и подсећа да је Генерална скупштина УН донела одлуку о тражењу саветодавног мишљења и да је логично да она то мишљење мора и да размотри.

„Када то мишљење буде изнето, поларизација међу земљама ће бити још очигледнија, а оне земље које су признале независност озбиљно ће лобирати и вршити притисак да се уопште не гласа о закључку који је Србија тражила“, каже Ивановић.

-----------------------------------------------------------

Симић: Морамо да дефинишемо формулу

Заједничка жеља да уђу у ЕУ земаља које повезују проблеми ствара повољнију политичку ситуацију, а при томе им на располагању стоје и нека решења која појединачно саме земље немају. Када су 1995. године у ЕУ улазиле Шведска и Финска пронађено је решење за Оландска острва. И Аустрија је морала са Италијом да реши питање своје мањине у Јужном Тиролу и добијена је доста добра формула. Треба решити на који начин ми желимо и можемо да на истом простору живимо са Албанцима.

Биљана Митриновић