Враћа ли се Србија у 2003.

 Ко­ли­ко са­го­вор­ни­ка – то­ли­ко раз­ли­чи­тих те­о­ри­ја о то­ме шта се кри­је иза нај­но­ви­је „вру­ће те­ме” у по­је­ди­ним бе­о­град­ским ме­ди­ји­ма, у чи­јем је сре­ди­шту пре­ми­јер Алек­сан­дар Ву­чић, ње­гов од­нос са цр­но­гор­ским ко­ле­гом Ми­лом Ђу­ка­но­ви­ћем, ста­ње у по­ли­циј­ским струк­ту­ра­ма у Ср­би­ји, кон­тро­ла над ме­ди­ји­ма и већ по­сло­вич­ни про­блем ути­ца­ја тзв. стра­ног фак­то­ра у ре­ги­о­ну.

Пи­та­ња је мно­го. Ко ру­ши Ву­чи­ћа? Или – да ли уоп­ште не­ко же­ли да га ру­ши? Да ли са­мо Ву­чи­ћа или и То­ми­сла­ва Ни­ко­ли­ћа? Је ли, ус­пут, и Ми­ло Ђу­ка­но­вић не­чи­ја ме­та или је он тај ко­ји, у са­деј­ству са за са­да не­по­зна­тим парт­не­ри­ма, по­ку­ша­ва да за­вла­да бе­о­град­ском ме­диј­ском и по­ли­тич­ком сце­ном? Или, мо­жда, Ђу­ка­но­вић и Ву­чић има­ју за­јед­нич­ког не­при­ја­те­ља ко­ји их на овај на­чин сва­ђа? И да ли за­и­ста све ово ли­чи на 2003. го­ди­ну, ка­ко је упо­зо­рио сам Ђу­ка­но­вић, ре­а­гу­ју­ћи на пи­са­ња та­бло­и­да „Ку­рир” да цр­но­гор­ски пре­ми­јер на­вод­но при­пре­ма удар на не­за­ви­сне ме­ди­је у Ср­би­ји?

Вла­ди­мир Бе­ба По­по­вић – чо­век за ко­га се зна да са­ра­ђу­је са Ђу­ка­но­ви­ћем, а од ка­да је отво­рио свој Ин­сти­тут за јав­ну по­ли­ти­ку и у Бе­о­гра­ду све че­шће се по­ми­ње и као бли­зак Ву­чи­ћу – дао је сво­је ви­ђе­ње ове па­ра­ле­ле са го­ди­ном у ко­јој је уби­јен пре­ми­јер Зо­ран Ђин­ђић. Под­се­ти­мо, По­по­вић је по­сле 5. ок­то­бра био на че­лу Би­роа за ко­му­ни­ка­ци­је, ко­ји је на­пу­стио кра­јем 2002, да би се по­сле Ђин­ђи­ће­вог уби­ства опет ак­ти­ви­рао на том ме­сту и имао за­па­же­ну уло­гу у бри­фо­ва­њу ме­ди­ја то­ком ак­ци­је „Са­бља”. За ју­че­ра­шњи „Да­нас” је на­вео да оба­ве­штај­ни апа­рат ра­ди про­тив Ву­чи­ћа и Ђу­ка­но­ви­ћа и да је ат­мос­фе­ра „вр­ло слич­на” оној из 2003, по­твр­див­ши оце­ну пре­ми­је­ра Цр­не Го­ре.

„Пре­по­зна­је се то по удру­жи­ва­њу у блок до ју­че за­ра­ће­них ме­ди­ја, по­ли­ти­ча­ра, по­је­ди­на­ца, де­ло­ва ди­пло­мат­ске за­јед­ни­це, та­ко­зва­них бо­ра­ца за гра­ђан­ска пра­ва и фа­ши­ста”, ре­као је ди­рек­тор Ин­сти­ту­та за јав­ну по­ли­ти­ку. 

Е са­да, ко ни­је ве­о­ма па­жљив по­сма­трач ме­диј­ске и по­ли­тич­ке сце­не у Ср­би­ји, али и у ре­ги­о­ну, и још ако до ње­га не до­пи­ру ви­ше или ма­ње уви­је­не ди­пло­мат­ске по­ру­ке о но­вој кон­сте­ла­ци­ји ме­ђу­на­род­них од­но­са ко­ји се упра­во пре­ла­ма­ју на укра­јин­ској кри­зи, си­гур­но је збу­њен. Те­шко да ће му не­што би­ти ја­сни­је и из Ву­чи­ће­вих ре­чи да ће др­жа­ва у нај­кра­ћем ро­ку ста­ви­ти тач­ку на кри­зу ко­ју сам од се­бе пра­ви си­стем без­бед­но­сти и да је Ср­би­ја ста­бил­на др­жа­ва.

„По­сто­је не­ки раз­ли­чи­ти уда­ри из ви­ше сфе­ра дру­штве­ног жи­во­та, али то др­жа­ву не мо­же да угро­зи, ма ко­ли­ко не­ки љу­ди или гру­па љу­ди има­ли ути­ца­ја на ме­ди­је или јав­ност”, ре­као је ју­че пре­ми­јер од­го­ва­ра­ју­ћи на кон­ста­та­ци­ју но­ви­на­ра да из ре­ги­о­на сти­жу упо­зо­ре­ња да би др­жа­ва мо­гла би­ти де­ста­би­ли­зо­ва­на због де­ша­ва­ња уну­тар срп­ске по­ли­ци­је, пре­нео је Тан­југ. Ву­чић, ме­ђу­тим, ни­је озна­чио ко­ји су љу­ди или гру­пе ко­ји то по­ку­ша­ва­ју. 

Оту­да и ви­ше те­о­ри­ја о по­за­ди­ни тих „уда­ра”. По јед­ни­ма је то ис­кљу­чи­во про­блем не­сре­ђе­ног по­ли­циј­ско-без­бед­но­сног апа­ра­та ко­ји се на овај на­чин бра­ни од на­ме­ре пре­ми­је­ра да за­ве­де „ред у ку­ћи”. Опет, по­сто­је и ту­ма­че­ња да је сам Ву­чић ди­гао сву ову пра­ши­ну не би ли обез­бе­дио ве­ћу по­др­шку за тај свој циљ – сре­ђи­ва­ње ста­ња у по­ме­ну­тим струк­ту­ра­ма. Ни­је са­мо нај­ја­сни­је за­што би пре­ми­је­ру, то­ли­ко по­пу­лар­ном у јав­но­сти, са та­квом ве­ћи­ном у пар­ла­мен­ту и свим по­лу­га­ма вла­сти у сво­јим ру­ка­ма, уоп­ште био по­тре­бан та­кав „али­би”? Ода­тле се из­во­ди но­ва ди­ле­ма – да ли пре­ми­јер ипак ни­је то­ли­ко мо­ћан ко­ли­ко се чи­ни, или же­ли да „по­чи­сти” љу­де ко­ји има­ју моћ­не по­ли­тич­ке за­штит­ни­ке, због че­га му је по­треб­но „оправ­да­ње” за тај по­тез?  

Чи­ни се, ипак, да је си­ту­а­ци­ја ком­плек­сни­ја. Тре­ба се при­се­ти­ти да већ не­ко­ли­ко не­де­ља, тач­ни­је од по­пла­ва у Ср­би­ји, Ву­чић и ње­го­ва вла­да тр­пе кри­ти­ке за ме­диј­ску цен­зу­ру. Ни­ма­ло при­јат­не оп­ту­жбе сти­гле су нај­пре од моћ­ног Оеб­са, ко­јем су се при­дру­жи­ли по­је­ди­ни при­пад­ни­ци ди­пло­мат­ског ко­ра у Бе­о­гра­ду, они из за­пад­не сфе­ре. Има ми­шље­ња да „бри­га” о ме­ди­ји­ма у Ср­би­ји не би би­ла то­ли­ка да је Бе­о­град, то­ли­ко при­ље­жно као на при­мер Под­го­ри­ца, сле­дио по­те­зе и ин­струк­ци­је Бри­се­ла и Ва­шинг­то­на од по­чет­ка кри­зе у Укра­ји­ни. 

За­кљу­чу­ју­ћи да је „ме­де­ни ме­сец из­ме­ђу СНС-а и За­па­да го­тов”, Ми­ша Ђур­ко­вић, ви­ши на­уч­ни са­рад­ник Ин­сти­ту­та за европ­ске сту­ди­је, на­пи­сао је пре две не­де­ље у „По­ли­ти­ци” да је „За­пад по­чео да по­ди­же у Бе­о­гра­ду чи­та­ву сво­ју НВО, ме­диј­ску и оста­лу про­па­ганд­ну струк­ту­ру па од­јед­ном од га­ран­та Бри­сел­ског спо­ра­зу­ма Ву­чић по­ста­је ’ма­ли Пу­тин’, ’про­ру­ски пре­ми­јер’ итд”. Све то ка­ко би се, сма­тра Ђур­ко­вић, власт у Ср­би­ји вра­ти­ла на „пра­ви пут” и за по­че­так по­че­ли да по­ма­жу кам­па­њу про­тив До­ди­ка у Ре­пу­бли­ци Срп­ској.

Ма­ло пре Ђур­ко­ви­ћа је и ми­ни­стар Алек­сан­дар Ву­лин, по­во­дом оп­ту­жби на ра­чун Вла­де Ср­би­је да је то­ком ван­ред­не си­ту­а­ци­је спро­во­ди­ла ме­диј­ску цен­зу­ру, упро пр­стом у ве­ли­ке си­ле, са­мо не пре­ци­зи­ра­ју­ћи – ко­је. 

„Ја ни­сам члан СНС-а и мо­гу да ка­жем не­ке ства­ри ко­је пред­сед­ник вла­де не би тре­ба­ло да ка­же. Не­ће ве­ли­ке си­ле пред­сед­ни­ка Вла­де Ср­би­је ко­ји има по­др­шку 50 од­сто гла­са­ча”, ка­зао је Ву­лин. 

Осим по­је­ди­них из­во­ра „По­ли­ти­ке”, ко­ји за све ово сум­њи­че ан­гло­а­ме­рич­ки део за­пад­ног све­та, ко­јем се не сви­ђа по­ку­шај Ср­би­је да се­ди и на њи­хо­вој и на ру­ској сто­ли­ци, из че­га на­вод­но Ву­чић по­ку­ша­ва да на­ђе из­лаз окре­ћу­ћи се све ви­ше Бер­ли­ну (ко­ји, тре­ба има­ти у ви­ду, ни­је то­ли­ко за­гри­жен про­тив­ник Мо­скве), има и оних ко­ји, пак, из по­је­ди­них та­бло­и­да „чи­та­ју” упо­зо­ре­ња из Ру­си­је. Пре­ма овим ми­шље­њи­ма, Мо­сква за­пра­во упо­зо­ра­ва Ву­чи­ћа да не кре­ће Ђу­ка­но­ви­ће­вим пу­тем ка НА­ТО-у.

Зо­ран Жив­ко­вић, ли­дер Но­ве стран­ке и на­род­ни по­сла­ник, од­ба­цу­је све ове те­о­ри­је. Ђин­ђи­ћев на­след­ник на пре­ми­јер­ској функ­ци­ји, да­кле онај ко је до­бро упо­знат са ат­мос­фе­ром из 2003, ка­же за наш лист да се ова си­ту­а­ци­ја не мо­же упо­ре­ди­ти са оном од пре 11 го­ди­на.

„Ат­мос­фе­ру кре­и­ра­ју глав­ни ју­на­ци. Не­мо­гу­ће је на би­ло ко­ји на­чин по­ре­ди­ти Зо­ра­на Ђин­ђи­ћа и Алек­сан­дра Ву­чи­ћа. Дру­го, не ви­дим ни­шта нео­бич­но у тој ме­диј­ској сфе­ри. Те на­зо­ви­но­ви­не пи­шу глу­по­сти сва­ки дан. Не ми­слим да се де­си­ло би­ло шта но­во”, ис­ти­че Жив­ко­вић, до­да­ју­ћи да су два нај­по­зна­ти­ја та­бло­и­да не­фор­мал­ни слу­жбе­ни гла­сни­ци СНС-а.

Жив­ко­вић за­пра­во ми­сли да је реч о чи­стом спи­но­ва­њу из Ву­чи­ће­ве ку­хи­ње ко­је је још те­шко до кра­ја раз­у­ме­ти, али и на­по­ми­ње да, ако је ипак Ву­чи­ћу или би­ло ко­ме у Ср­би­ји угро­же­на без­бед­ност, као што се са­да ства­ра сли­ка, та си­ту­а­ци­ја мо­ра да се ре­ши од­мах. 

„Ни­ко не сме да бу­де угро­жен, а по­себ­но но­си­о­ци нај­ви­ше вла­сти. Ми­слим, ме­ђу­тим, да је ов­де пре у пи­та­њу ства­ра­ње ква­зи­про­бле­ма и ат­мос­фе­ре ко­ја не по­сто­ји да би се под те­пих гур­ну­ла не­спо­соб­ност и ба­ха­тост ис­ка­за­на у вре­ме и по­сле по­пла­ва, али и то што не­ма ни­ка­квих ин­ве­сти­ци­ја, то што је про­шао рок за по­ка­зи­ва­ње уго­во­ра са ’Ети­ха­дом’, то што има­мо по­пла­ву пла­ги­ра­них ди­пло­ма и док­то­ра­та у вр­ху вла­сти…”, сма­тра Жив­ко­вић. Пре­ма ње­го­вој оце­ни, епи­лог све­га ће би­ти то што ће вр­ло бр­зо Ву­чић све про­бле­ме да ре­ши као не­ким ча­роб­ним шта­пи­ћем, а нај­пре оне ко­ји ни­су ни по­сто­ја­ли.

------------------------------------------------------------

Ка­ко је Бе­ба По­по­вић оти­шао из Ђин­ђи­ће­вог ка­би­не­та

Ви­ли­јам Монт­го­ме­ри, бив­ши аме­рич­ки ам­ба­са­дор у Бе­о­гра­ду, ис­при­чао је сво­је­вре­ме­но „Ни­ну”, ка­ко је до­шло до раз­ла­за из­ме­ђу Зо­ра­на Ђин­ђи­ћа и Вла­ди­ми­ра Бе­бе По­по­ви­ћа 2002. го­ди­не.  

„Ка­да су по­че­ли на­па­ди на Б92 и Ве­ра­на Ма­ти­ћа, ми смо то по­сма­тра­ли са ин­те­ре­со­ва­њем и за­бри­ну­то­шћу. У јед­ном тре­нут­ку, на­кон што је по­че­ла се­ри­ја на­па­да у ли­сту ’Пу­бли­ка’ и на Те­ле­ви­зи­ји Пинк, у Бе­о­гра­ду су се по­ја­ви­ли по­сте­ри са ли­ком Ве­ра­на Ма­ти­ћа на ко­ји­ма је пи­са­ло не­што у сми­слу ’Тра­жи се’. С об­зи­ром на по­сле­ди­це ко­је је то мо­гло има­ти по лич­ну без­бед­ност Ве­ра­на Ма­ти­ћа, то ме је за­бри­ну­ло до­вољ­но да при­ли­ком пр­вог на­ред­ног су­сре­та пи­там пре­ми­је­ра Ђин­ђи­ћа шта зна о све­му то­ме”, на­вео је Монт­го­ме­ри, ко­ји је и у сво­јој књи­зи „Кад ова­ци­је утих­ну” при­чао о до­га­ђа­ји­ма из вре­ме­на пост­пе­то­ок­то­бар­ске Ср­би­је.

За „Нин” је још ре­као да му је Ђин­ђић без ика­квог окле­ва­ња ре­као да По­по­вић сто­ји иза тих на­па­да.

„Ја сам се при­лич­но из­не­на­дио и ре­као сам: Мо­же­те ли ми ре­ћи не­што ви­ше? Он ми је об­ја­снио да је Бе­ба По­по­вић не­пре­кид­но звао Жељ­ка Ми­тро­ви­ћа и зах­те­вао но­ве и но­ве на­па­де на Ве­ра­на Ма­ти­ћа и на Б92, и да је све то чи­нио пот­пу­но без зна­ња пре­ми­је­ра. Ђин­ђић ми је об­ја­снио да је лич­но раз­го­ва­рао о то­ме са Жељ­ком Ми­тро­ви­ћем и да му је Жељ­ко по­твр­дио да су по­зи­ви до­ла­зи­ли од Бе­бе и да је Ми­тро­вић прет­по­ста­вљао да пре­ми­јер зна за те по­зи­ве. Ђин­ђић је ре­као Ми­тро­ви­ћу да он ни­шта о то­ме ни­је знао и да са тим на­па­ди­ма тре­ба пре­ста­ти. Пре­ми­јер је ре­као да је Бе­ба По­по­вић оти­шао, да не оба­вља ви­ше свој по­сао. Ни­је ре­као да је под­нео остав­ку, већ са­мо да ви­ше ни­је на по­слу”, пре­при­чао је Монт­го­ме­ри свој раз­го­вор са Ђин­ђи­ћем. 

Б. Ба­ко­вић

Ј. Це­ро­ви­на