Зашто сам писао „Политици”

Кандидат Демократске странке за премијера биће предложен пред сам завршетак изборне кампање, каже у интервјуу за „Политику” председник Србије и Демократске странке Борис Тадић. „Имам неколико кандидата о којима размишљам – и страначких и нестраначких личности, али у сваком случају кандидат за премијера ће морати да буде у стању да води владу у којој ће бити странке које ће добити највећи број гласова и бити у стању да помири и различите идеологије и приступе политици, али и да са друге стране буде особа која има респектабилно економско знање, јер је економија највећи проблем с којим се Србија данас суочава”, објашњава Тадић. 

Зар не би било коректно према бирачима да се име кандидата зна раније?

Коректно је и једно и друго, али оно што грађани сасвим сигурно знају јесте да се не скрива политика коју ће водити будући премијер. То је политика коју сам представљао на прошлим председничким изборима и премијер ће ту политику морати да спроводи. Грађани немају никакву неизвесност какву ће политику водити будућа влада у којој ће већину имати Демократска странкa.

Зашто вам је СПС прихватљивији као могући коалициони партнер од радикала?

Нисам о томе никада говорио, нити на такав начин размишљао. Оно што је несумњиво јесте да је Српска радикална странка неприхватљива за стратешког или коалиционог партнера Демократске странке, а ни СПС није довољно прихватљив.

Шта значи „није довољно прихватљив”?

Управо то.

Да могу нешто да промене у својој политици да би били прихватљиви?

Свака странка може да мења своју политику. И рађамо се у једном обличју, а онда се мењамо кроз живот. Свако може да мења и своје мишљење о одређеним питањима и то је легитимно и дозвољиво. Али, суштински ја не видим довољне промене у политици те две странке у односу на деведесете године. Не видим довољне промене у односу на вредности у тим двема странкама, али у сваком случају мислим да је СПС нешто више напредовао у унутрашњим реформама и јесте нешто модернија странка од Српске радикалне странке.

(/slika2)Зашто вам је ЛДП неприхватљив као коалициони партнер, кад се ставови те странке и ваше странке поклапају у најмање две битне тачке – да је једнострано проглашена независност неправедна, али и да због тога Србија ни на трен не треба да се заустави на путу ка ЕУ?

Због тога што је ЛДП странка којој је независност Косова прихватљиво решење. То је потпуно супротно политици коју сам креирао – државној политици о статусу Косова и Метохије. То је супротно начину на који сам учествовао у преговорима о статусу Косова и Метохије. Свака странка која буде спремна да прихвати пет принципа на којима је формирана претходна влада биће прихватљива за Демократску странку. ЛДП не прихвата најмање један од тих принципа, а по мом дубоком уверењу ДСС у овом тренутку не прихвата наставак европских интеграција. Српска радикална странка не прихвата ни наставак европских интеграција, ни наставак сарадње са Хашким трибуналом, не прихвата ни борбу против корупције и организованог криминала на начин на који ја то видим. Више то прихватају реторички и политички – осветнички, а не стварно борећи се против тих појава. Што се СПС-а тиче, они не прихватају наставак сарадње са Хашким трибуналом и наставак европских интеграција.

Инсистирате да се Споразум о стабилизацији и придруживању са ЕУ потпише што пре, али зар није боље да тај посао сачека наредну владу која ће имати пун капацитет?

То би се и десило да претходна влада није у пуном капацитету одлучила да се потпише Споразум о стабилизацији и придруживању и овластила Божидара Ђелића да то учини. Тако да чин потписивања сада има стварно технички карактер. Влада је у пуном капацитету то одлучила и ми не можемо негирати тадашње одлуке владе. Није неважно када ће споразум бити потписан, али мислим да је мала вероватноћа да ће се то десити пре избора. Зато нема разлога да неке странке – поготово оне које су биле за потписивање споразума као ДСС – сада дискутују о томе, плашећи се да би потписивање донело неки проценат гласова коалицији окупљеној око Демократске странке. То није страначко питање, већ државно.  

И ДСС каже да је то државно питање, а њихов аргумент је да су главне земље ЕУ прихватиле независност Косова и да због тога треба поново размотрити политику ЕУ према Србији и политику Србије према ЕУ.

То јесте једна од забуна које се пласирају јавности пре ових избора. Једино је могуће да ДСС захтева од оних земаља које су признале нелегалну независност Косова и Метохије да промене своју политику. То не може да тражи од Европске уније, јер она није признала Косово, нити ће, јер нема институцију признања. Али, ДСС-у због антиевропске политике коју ту странка сада води одговара да стави знак једнакости између тих земаља и Европске уније. Нико не негира утицај који те земље имају у ЕУ, због своје величине и економије, али нема никакве дилеме да Шпанија, Словачка, Румунија нису признале независност Косова нити ће то урадити. Ако тај принцип важи за те чланице ЕУ, зашто не би и за Србију? По мом мишљењу, логика ДСС-а нема никаквог оправдања, јер управо Споразум о стабилизацији и придруживању потврђује Резолуцију 1244. Она се експлицитно наводи у споразуму.

Али, ми тај споразум не потписујемо са неком имагинарном ЕУ, већ са 27 држава, од којих је већина признала независност Косова, укључујући и оне које су 1999. гласале за Резолуцију 1244 у Савету безбедности.

(/slika3)Управо зато нам и одговара да потписивањем споразума те земље још једном потврде Резолуцију 1244. Једини међународноправни акт који потврђује суверенитет Србије на Косову и Метохији и интегритет земље јесте Резолуција 1244, па ако све те земље потпишу споразум у којем се наводи та резолуција, нико ме на свету не може убедити да је то противно интересима Србије, нарочито у очувању нашег интегритета. Ако томе додамо да је Споразум о стабилизацији и придруживању четири петине систем трговинских уговора са земљама ЕУ и тиче се продаје наших производа на тим тржиштима, још мање ме неко може уверити да није добро за Србију да може да продаје робу по повлашћеним условима и да се тако подижу плате наших грађана.

Да ли се питање Косова злоупотребљава у предизборној кампањи?

Што би рекао наш народ – преко сваке мере. И изнад границе пристојности. У сваком случају, покушавам да се тим питањем не бавим у кампањи, већ да радим на решавању тог проблема. То је моја уставна и људска обавеза.

Садашњи и будући председавајући ЕУ – словеначки и француски министри Рупел и Кушнер кажу да ће за приближавање земаља западног Балкана Унији бити кључни и добросуседски односи међу њима. Њихове земље су при том признале Косово као самосталну државу.

Не обавезује нас њихово признање Косова и Метохије. Нас обавезује потреба за добросуседским односима са државама у региону у складу са нашим уставом и законима. Не спроводимо ми законе ни политику Димитрија Рупела и Бернара Кушнера. Ми хоћемо добросуседске односе са свим државама које су чланице Уједињених нација.

Ипак, највеће земље ЕУ – Француска, Немачка, Велика Британија – признале су независност Косова.

За шта је то аргумент?

Да би оне могле да поставе Србији услов да ако хоће да уђе у ЕУ мора да призна Косово.

Како би Србији која хоће да уђе у ЕУ могло бити постављено као услов нешто што није тражено ни од постојећих чланица? Да је та логика исправна, онда би пре Србије свака земља морала да испуни тај услов да би остала чланица – и Шпанија, и Грчка, и Кипар, и Словачка и Румунија... А оне би тиме угрозиле властите државне интересе. Европска унија може да поставља све услове који се тичу испуњења њених стандарда, а није стандард ЕУ признање нелегалне државе на територији Србије. Косово чак није држава ни са становишта оних који су признали овакву нелегалну независност, јер оно има „надгледану независност” – не сувереност, него „надгледану независност”.

За сада је само 36 држава признало независност Косова. То изгледа као успех наше државе и неуспех Сједињених Америчких Држава.

Нема никакве дилеме да је то успех наше спољне политике. Ту инструкцију је министар спољних послова Вук Јеремић добио и он је свој посао одрадио веома добро, не само у неким европским земљама, већ и у организацији исламских земаља, међу несврстанима и афричким земљама. Наш први следећи пролазни циљ је Генерална скупштина УН, а желимо да што мање држава призна нелегално Косово и Метохију и да оснажимо нашу аргументацију прибављањем мишљења Међународног суда правде у Хагу. Убеђен сам да ће то мишљење бити такво да је независност Косова и Метохије нелегална и да ће се онда земље које су признале независност наћи у великом проблему.

Зашто сте писали „Политици” у вези са текстом о наследству Ненада Богдановића?

Зато што сам грађанин, који је малтене научио да чита из „Политике” и на „Политикиним” словима, као и већина мојих суграђана. Такође, зато што сам био председник Управног одбора „Политике» после демократских промена – када сам видео да постоји могућност сукоба интереса врло брзо сам поднео оставку, али сам обезбедио да „Политика” настави да излази након 5. октобра, а није имала ни папира, ни услова, ни новца, јер је требало премостити велика дуговања и велике проблеме. Поднео сам оставку управо зато што нисам желео да мешам политику коју водим и коју заговарам са листом „Политика” и нисам хтео да вршим утицај на уређивачку политику, што сам могао као председник управног одбора. Јако ми је занимљиво да ми се данас даје примедба из „Политике” да се мешам у уређивачку политику, кад као шеф државе која има 50 одсто акција у листу интервенишем у тренутку када се објављују текстови који – уверен сам – нису долични првом листу на Балкану, листу који није таблоид.

То је дефиниција мешања у уређивачку политику – кад власник тражи нешто.

Ја ниједног тренутка нисам рекао шта треба да се уради у смислу уређивачке политике, већ сам поставио питање – ако имате информације о злоупотребама Ненада Богдановића или било кога другог...

Али, ко је поменуо злоупотребе?

Уколико имате доказе, чињенице које би могле потврдити да се на његовим рачунима на нелегалан начин налази 25 милиона евра или више милиона евра, онда сте обавезни да их, као и било који грађанин, доставите надлежним институцијама.

Не, него да обавестимо јавност.

Обавестите надлежне. Ви у „Политици” бисте морали, по мом дубоком уверењу, да погледате ваше законске обавезе. Цитирам из писма које сам вам послао: „Ако су тачне сумње о Богдановићевом имовинском стању које је ’Политика‘ објавила на насловној страни, у питању је озбиљно кривично дело”...

Које кривично дело?

О нелегално стеченој имовини.

Ко је то рекао?

(Убацује се Небојша Крстић, председников саветник за медије, који присуствује интервјуу: „Па, председник каже у свом писму”.)

Добро.

Настављам с цитатом: „... у питању је озбиљно кривично дело које надлежни органи морају у најхитнијем року да расветле. Међутим, уколико наводи нису тачни, ради се о покушају нарушавања угледа преминулог градоначелника и довођења у опасност његове породице. Због тога вас позивам да у најхитнијем року надлежним државним органима доставите сва сазнања, чињенице и евентуалне доказе на основу којих је писан текст ’Наследство на три дела‘ како би надлежне институције искористиле та сазнања у својој истрази.” Надлежна институције није председник Републике, него тужилаштво и полиција. Врло једноставно. Ваша главна и одговорна уредница је у одговору на то писмо и у свом каснијем коментару рекла да сам ја тражио да ви откријете своје изворе...

Ево, ја сам имао искуство с Владимиром Бебом Поповићем који је 2002. године тражио исто то у писму сличном вашем.

Шта, ви сад хоћете да кажете да ја радим исто што и Беба Поповић?

Чини ми се.

Извините, где сте ви у овој реченици уопште чули да сам поменуо новинарске изворе? Још једном понављам, говорио сам о чињеницама, и цитираћу вам из писма да бисте бољи чули...

Не, јасно ми је.

Очигледно вам није јасно, јер сте покушали да слепите две потпуно различите ствари једну за другу: Бебу Поповића и мене и утицај на уређивачку политику. То просто није тачно. Ако бисте се ви ослонили на логику, видели бисте да то није тачно. Ја тражим да се надлежним органима доставе, ако их имате, „сва сазнања, чињенице и евентуални докази”, не говорим ниједног тренутка о новинарским изворима. Уопште не морате да откријете ко вам је то рекао, ко вам је дао ту информацију, то је новинарски извор. Као човек који се чак и бавио новинарством, ја ниједног секунда нисам рекао тако нешто и за мене је потпуно несхватљиво како се неко усуђује да кривотвори писмо председника Републике.

Ко кривотвори писмо?

Ваша главна уредница Љиља Смајловић рекла је у тексту објављеном 3. априла да је председник послао „захтев да редакција надлежним органима ода своје изворе”. Нема право главни и одговорни уредник „Политике” да обмањује јавност.

Али, полицијска истрага се своди на то ко вам је дао информације.

Молим вас, немојте ви да улазите у то шта ће полиција да ради.

Прошао сам кроз тај процес, знам га врло добро.

Ниједног секунда нисам тражио информације о изворима, него сам тражио да уколико имате потврду да Ненад Богдановић или било који грађанин има нелегално стечених 25 милиона евра...

Јесте ли ви читали тај текст?

Како да нисам.

Па, нигде у тексту не пише да је Ненад Богдановић нелегално стекао 25 милиона евра.

(Опет се убацује Небојша Крстић који каже: „Пише да је пренео ’Курир‘ и пише да је рекао извор”. Тадић га прекида и каже: Ја одговарам.)

Позивате се на „Курир” и на извор да Ненад Богдановић на својим рачунима има 20-25 милиона евра, а он је радио за плату која не може да обезбеди толико богатство и то је несумњиво сигнал истражним органима. Ако неко има 20-25 милиона евра, он је веома богат човек и поставља се питање како је стекао ту имовину. То питање се поставља за сваког делатника, заступника јавног интереса – градоначелника, председника Републике, председника владе, министра, главног и одговорног уредника неког листа који је у државној својини. Врло једноставно. Још једном вас подсећам да нисам тражио да новине открију свој извор, али ако имају сазнања о кривичном делу, обавезне су не само да то објаве, што је у реду, него и да та сазнања доставе полицији која ту ствар поново треба да доведе у право и правду. Ако новинар то не уради, онда он прикрива чињенице, а ако се испостави да то није тачно, онда се бавио гласинама. Ако се новине као што је „Политика” баве гласинама по принципу рекла-казала, онда смо ми далеко догурали. Јер, „Политика”, ја сам дубоко веровао, није лист за гласине него је институција јавности која брани јавни интерес. Дакле, не сме ни у једној озбиљној земљи главни и одговорни уредник листа као што је „Политика” обмањивати јавност да је председник Републике тражио објављивање извора.

А сме ли ваш саветник за медије да обмањује јавност тиме што каже да је „Политика” само „обавила постављени задатак”.

То ћете ви да расправите с њим.

С ким?

С мојим саветником за медије.

Ви немате везе с њим?

(Крстић још једном: „Па, није тачно то што сте рекли. Извукли сте из контекста”.)

Зар то није закључак Крстићевог текста у „Данасу”? „Политика” је одрадила задатак. А онда је председник Извршног одбора ДС Марко Ђуришић рекао да је то урађено на налог Александра Никитовића из кабинета Војислава Коштунице.

Прво морам и ово да вас подсетим у вези са разговором са Марком Ђуришићем. Знате ли ви шта је „Политика” урадила?

Шта?

„Политика” је неовлашћено снимила разговор с њим. То је тешко кривично дело.

Јесте ли ви прочитали Кривични законик? Знате ли шта тамо пише?

Шта?

Да је кривично дело ако прислушкујете или снимате разговор две друге особе, а не ако новинар узима изјаву од политичара.

Новинар уопште није узимао изјаву, да вас подсетим.

Како не?

Апсолутно не, ја сам разговарао с Марком Ђуришићем. Новинар га је позвао...

Да узме изјаву о борби против корупције.

Не. Напротив. Новинар је почео разговор с Марком Ђуришићем без икаквог наговештаја да се ради о интервјуу. Јесте ли ви њему рекли да узимате изјаву?

Наравно.

Рећи ћу ово: текст о наследству Ненада Богдановића је скаредан, зато што инсинуира да на његовим рачунима има 25 милиона евра. „Прича се...” И то је објавила „Политика”. Прича се и да је „Политика” гласило ДСС-а, али ја нећу да верујем у то, јер је „Политика” национална институција. Кад бих се ја ослањао на такве гласине, то би било лоше. Морамо да се ослањамо на чињенице.

----------------------------------------------------------------

Да сам председник Управног одбора

Борис Тадић: Ја само верујем да се „Политика” никад више у својој уређивачкој политици неће позивати на „Курир”, већ на себе и на своје изворе, на доказе и на чињенице. И да ће „Политика” на ту тему имати шта да каже и кад се објави стање на рачунима Ненада Богдановића. Подсећам да сте могли да угрозите и живот његове породице, јер неко ко има 25 милиона евра постаје мета криминалаца. Да сам је председник Управног одбора „Политике” никад не бих дозволио да се о мојим политичким противницима објављују инсинуације.

Подсећам вас да је „Политика”, на пример, оштро критиковала Коштуницу што вас није подржао на председничким изборима, да га је критиковала што је у предизборној кампањи био на Цецином концерту... По вашој логици, те критике су наручене из вашег кабинета.

Небојша Крстић: „То су били политички ставови, а не текстови са чињеницама”.