Електронско учење

Традиционални образовни системи, мада карактеристични по инертности, брже се мењају крајем двадесетог века услед општих промена у свим областима људске делатности и гомилањем нових сазнања.

У току индустријске ере образовни системи су првенствено имали циљ да младе нараштаје обучавају и припремају за одређену делатност – послове на којима ће провести радни век. Данас се та слика променила, јер више није довољно савладати постојећа сазнања из одређене области, већ је неопходно наставити са учењем у току читавог радног века. Због тога се развијају нови педагошки и андрагошки приступи. Информационе технологије су најзаслужније за ове промене у начину стицања и допуњавања стечених знања, његовог складиштења и коришћења. Дошло је до значајних промена у начинима читања, писања и рачунања.

Развој електронског учења (E – Learning), односно учења кроз технолошке медије – ТМL (Technology-Mediated Learning) као савремен вид образовне технологије подржан је, пре свега, развојем информатике.

Савремене образовне технологије укључују све оно што је код традиционалног образовања остварено на плану повећања ефикасности образовног процеса. Електронско образовање, карактеристично по неизоставном коришћењу образовних средстава, базира на строго структуралистичком принципу.

Образовање је делатност у којој се одвијају процес учења, поучавање је процес преношења а учење процес стицања навика, вештина и знања. Навика је устаљени начин понашања особе у обављању одређених радњи или послова. Стицање навика почиње после рођења а претежно се стичу васпитањем.

Вештина је специфична мануелна или ментална способност једне особе да обавља одређене радње, послове или активности. Оне се претежно стичу искуством.

Код стицања навика, а нарочито код стицања вештина, за учење и поучавање важно је вежбање. Увежбавањем се прати прецизност обављања радње да би се спречиле или смањиле грешке. Навике и вештине се у процесу учења уграђују у аутономни део свести, што доприноси повећању брзине обављања одређених радњи које се увежбавају. Очигледни примери за ово су вожња аутомобила и играње тениса. Уколико је вештина сложенија утолико је потреба за увежбавањем – тренингом већа. И код стицања интелектуалних вештина неопходно је увежбавање, што значајно поскупљује студије, као што су на пример глума и режија.

Процес стицања знања зависи од категорије и нивоа апстракције и по правилу је сложенији од процеса стицања навика и вештина.

Образовне технологије представљају сегмент информационих и комуникационих технологија које се користе у процесу учења и обучавања за обраду, складиштење и презентацију знања.

Информационе и комуникационе технологије чине поступци за генерисање, обраду, меморисање и пренос података.

Подаци су, по уџбеничкој дефиницији, чињенице, концепти или инструкције у формализованом облику погодном за меморисање, обраду, интерпретацију и комуникацију које користи човек и уређај или само уређај. Подаци представљају одраз одређеног објекта, система или процеса. Значење и сврсисходност података формирају се само у оквиру одређеног уређеног система. На најнижем хијерархијском нивоу, као што су на пример, управљачки системи термичких уређаја, подаци са термостата: топло или хладно, има дефинисано значење и производи управљачко дејство за регулацију температуре.

Знање се, са аспекта примене информационих технологија, дефинише као одређен, структуриран и сврсисходан скуп података. Појам знања у најширем смислу, у области филозофских наука и уметности може да садржи значајан степен неодређености. У области егзактних наука и технике знање је према датој, прихватљивој дефиницији, потпуно одређен појам. У информатици се знање класификује на системско, чињенично, логичко и процедурално. Знање је предмет учења и основа читавог образовног процеса.