Добити добар посао у Србији је као освојити бинго. У оба случаја шансе су против „играча”, али упркос томе људи и даље играју. Једни се надају да ће бити извучене куглице баш са њиховим бројевима, други се надају да ће послодавац из гомиле издвојити баш њихов „си – ви”.

Питање је докле се надати и чекати. Јер понуда на тржишту рада је богата, па послодавци могу да бирају. Кога, како и колико хоће. Зато би савет незапосленима могао да гласи: стремите „идеалном послу” у будућности, а сада прихватите онај који плаћа рачуне. Ова поука је још кориснија ако се зна да је велики број људи који траже посао претворио послодавце у „мале кнезове” који могу да понуде услове горе од „пристојних”. Међу десетинама хиљада увек ће се наћи неко ко не може да бира, чека...

Шта у таквим околностима треба урадити? Прихватити понуђено или стремити бољем? Ивана Алексић, психијатар, сматра да степен образовања пресудно утиче на професионалне тежње.

– Поједностављено, школоване особе имају већа очекивања од посла у смислу садржаја, али им је важна и материјална страна. Такође, породична ситуација на различите начине утиче на однос према послу.

У бољестојећим породицама млади људи нису под притиском и могу да „бирају” посао или да га мењају, или да не раде уопште. С друге стране, уколико је запослење нужно, онда се догађа да се човек запосли било где ради каквих – таквих примања.

– Данас се просто не може „чекати боља прилика”, јер је можда неће бити, а од нечега мора да се живи – каже саговорница Политике и додаје – Догађа се да људи мењају послове, чак и занимања по принципу „дај шта даш”. То може довести до незадовољства и, на дуже стазе, до компликација.

Ипак, чињеница да су послодавци у прилици да бирају међу стотинама хиљада не значи ни да они трагају за најбољима нити да увек имају коректан однос према својим радницима. Познати су бројни примери не само мобинга већ и ускраћивања неких права запосленима а свако ко се побунио на својој кожи је осетио колико је скупо супротстављање шефу. Наша саговорница ипак истиче:

– Као терапеут, дошла сам до закључка да осим објективних разлога за незадовољство послом (мала плата, а превелики захтеви, лош однос надређених...), код наших људи постоји и „синдром Калимеро”. Зато свуда виде неправду, а нигде своју одговорност за живот који није по њиховој мери.