Ко ће да чува пехар

Док су пре осам година играчи и прослављени селектор руског тениског тима Шамиљ Тарпишчев били на ловорикама тријумфа у Дејвис купу у Паризу, други су ставили прст на чело.

Осигуравајуће друштво „Ингострах”, које је било водеће и у совјетско време, али тада у потпуном власништву државе, издало је годишњу полису осигурања једног од највреднијих знамења у спорту.

Повеља с подробним списком услова под којима је „салатара” заштићена гласила је на 400.000 америчких долара. Толико би припало ИТФ-у у случају крађе, пожара, поплаве, удара грома, експлозије гаса, оштећења људском руком, транспорта авионом...

„Ингострах”, дугогодишњи покровитељ тениских дешавања у Русији и њихов партнер у осигурању („Куп Кремља”, мушка и женска репрезентација, поједини мечеви у Купу федерације за жене и у Дејвисовом купу, међу којима је био и сусрет с нашим тимом у Москви у првом колу претпрошле године), који је осигурао и учеснике Летњих олимпијских игара 1980, преузео је ту обавезу и када је Русија постала победник други пут, с 3:2 против Аргентине пре четири године у свом главном граду. „Ингострах”, зна се, има Дерсипаску, једног од најбогатијих људи у посткомунистичкој Русији, који је преко свог предузећа „Базни елемент” и даље газда осигуравајућег друштва, упркос гласинама да га се одриче и покушају најимућнијег Чеха Петера Келера да преко суда добије суштински утицај иако је мањински власник.

Пре пет година елегантни сребрни трофеј, који с три прстена у постољу личи на свадбену торту високу 110 центиметара, боравио је једини пут у Хрватској. Извршни директор тамошњег тениског савеза Марина Михелић јуче нам је у телефонском разговору описала како је „салатара” похрањена у Загребу.

– Пехар смо држали у Музеју за уметност и обрт који има сопствено осигурање. То је најпосећеније загребачко музејско здање. Трофеј је био у фоајеу и могао је да га види ко год је хтео, а учинила је то маса људи. Додатно осигурање нисмо плаћали – објаснила нам је она.

У Београду има неколико места на којима би „салатара” могла да буде изложена као сведочанство у витешком подвигу наших тенисера. Могла би чак за годину дана да посети и веће градове у нашој земљи јер тенис нам је свима ушао под кожу. Ако је то ризик с погубним последицама, прилика је да неко изађе у сусрет нашем тениском савезу да би бар била предупређена брига око судбине чувеног трофеја у Србији. Можда он више никада не буде пред нашим очима. Зато бисмо се огрешили о један од највећих подвига нашег спорта ако нам „салатара” заврши у сефу Народне банке.

Пехар је синоћ био изложен у холу Скупштине града Београда на чијој су чувеној тераси коначно и наши тенисери изашли пред раздрагану масу. Можда Стари двор није најпогодније место да се „салатара” на дуже време изложи стотинама знатижељних погледа, али је баш и ту неодољиво привлачила радозналост. Новаку Ђоковићу и градоначелнику Драгану Ђиласу, рецимо, очи су с великим занимањем биле приковане на историју исписану у финалима, а уклесану на самом трофеју и на плочама његовог огромног троделног постамента.

Сама „салатара” има око шест килограма. Висока је 33 центиметра, а највећа ширина јој је 43 цм. Покретач угледног такмичења 1900. Двајт Дејвис, у то време студент завршне године хардварског универзитета, а потоњи амерички дипломата, дао је 700 долара да му се изради у једној бостонској јувелирници. Од оснивања до 1919. имена победника су исписивана на трофеју, а кад је понестало места, Дејвис је доплатио још 400 долара да се пехар постави на сребрну плочу, на којој је бележена историја до 1932, и да буде направљен први прстен с дрвеним опсегом, где су гравирани потоњи освајачи. Умро је 1945. Иако је његово такмичење стекло славу још у предратном добу, није ни слутио да ће од 1970. да буде потребан још један прстен.

Садашњи изглед трофеј је добио пре седам година. Када је Аустралија у Мелбурну савладала Шпанију у финалу с 3:1, њено име је прво угравирано на трећи, најшири део са 16 плочица, који је светло дана угледао годину раније, што се поклопило с почетком покровитељства Дејвисовог купа од стране велике париске банке, која је и даље водећи спонзор. Пре осам година с Французима се у финалу, дакле, састала руска репрезентација. Играло се у велелепној париској дворани „Берси”. Француска, која је важила за фаворита, водила је после прва два дана као и у Београдској арени с 2:1 у победама. Корак јој је недостајао да сачува прелепи трофеј освојен на величанствени начин против Аустралије у Мелбурну (3:2).

И дан-данас то је њен последњи тријумф у угледном такмичењу Међународне тениске федерације (ИТФ), а чак је била и њена последња финална игра до доласка код нас. Победама Марата Сафина па Михаила Јужног у одлучујућем мечу „зборна команда” се домогла чувене „салатаре” први пут. Каква сличност с расплетом драме у нашој престоници. Уместо да на једином преосталом месту на другом прстену постамента буде угравирана Француска као победник, почаст је припала Русији. Трофеј је с тенисерима опијеним радошћу авионом кренуо у Москву. Сребрна лепотица с кринолином сада има 105 килограма, а последњи прстен је широк 107 цм. Можда нико не би пожелео да има успомену с дамом таквих габарита, али ко се фотографише са „салатаром”, имао је рашта и да се роди.

----------------------------------------------

Тениске звезде на „тераси шампиона”

Загрмео је плато испред Старог двора, када су се на балкону овог здања који „памти” многе историјске успехе наших спортиста, појавили тенисери државног тима Србије, нови шампиони света. На месту резервисаном за највеће домаће звезде почела је свечана прослава, баш онаква какву су заслужили наши најбољи посленици „белог спорта” после победе над Француском у финалу Дејвис купа.

Свеже ошишани носиоци „салатаре” нису штедели похвале на рачун публике која им је узвраћала кличући њихова имена. После сарадника из репрезентације, први је на „терасу шампиона” изашао селектор Богдан Обрадовић, а затим су се ређали првотимци Ненад Зимоњић, Јанко Типсаревић, Виктор Троицки и Новак Ђоковић. Са златним медаљама и пехарима, у пратњи чланова својих породица, обележили су тријумфални поход пред више хиљада обожавалаца, упркос хладном времену. Под тробојкама и шаловима са двоглавим орлом орила су се имена тенисера и покличи „Србија, Србија”.