Ако је неко заслужио да се назове оцем сплитског тениса, даље од Николе Пилића не треба ићи. Свака потрага за неким сличним мора да буде обустављена пре него што је и почела. Тако је на званичном сајту Тениског клуба „Сплит” представљен прослављени југословенски репрезентативац, финалиста Ролан Гароса 1973, полуфиналиста Вимблдона 1967, једини селектор у историји угледног Дејвисовог купа који је до титуле довео две репрезентације...

Уз млађе, Жељка Франуловића, Горана Иванишевића и Марија Анчића, он чини четверац који су Сплићани с поносом, по угледу на француску предратну тениску плејаду, назвали „четири мускетара”.

И Пилић је прве тениске кораке начинио на Фирулама, расаднику тениских великана из родног Сплита. Прст судбине га је пре две и по године довео на место саветника у нашој тениској репрезентацији, а сада се окрутно игра с њим. Хрватска дочекује Србију у четвртфиналу Дејвисовог купа, а сва је прилика да ће се играти у Сплиту.

Где ће бити први и најзначајнији „мушкетир са Фирула” од 9. до 11. јула?

Ако се буде играло у Сплиту, бићу у Минхену. Увек постоји неки зов из душе, неки осећај који вам каже да ли нешто треба да радите или не. То се код вас новинара зове аутоцензура. Уколико се буде играло у Загребу, могуће је да ћу да дођем. Ја сам, што би рекли Сплићани, прошао буну и буницу. Колико сам само пута слушао химну „Хеј, Словени” као југословенски репрезентативац, а онда сам је 1990. чуо као селектор Немачке против Југославије у којој су били Иванишевић и Живојиновић, с којима сам био у добрим односима. Професионалац сам и предстојећи меч гледам из тог угла. У Сплиту сам, као хрватски селектор, доживео предивне тренутке 2005, када смо у четвртфиналу победили Румуне, а нарочито у полуфиналу када смо савладали Русе. Били су то тениски спектакли. Очекујем да тако буде и у мечу Хрватске и Србије. Гледаоци ће имати прилику да виде другог и деветог тенисера на светској листи и игру високе класе сва три дана.

Селектор Обрадовић је изразио очекивање да Међународна тениска федерација (ИТФ) неће да дозволи да се игра у Сплиту ако процени да је високоризично. Има мишљења да сте му то Висугерисали.

То апсолутно није тачно. Не наређујем Обрадовићу шта ће да каже, нити се у томе огледа улога мог ауторитета у српском тиму. Он је веома интелигентан и респектује ме. Између нас постоји сјајна координација. То је изјавио непосредно после победе против САД, у оној еуфорији, помало брзоплето, али боже мој, ништа страшно.

Када сте последњи пут били у Сплиту?

Пре две године. Прошле нисам. Са сестром Анком сам био на гробу оца Крста и мајке Данице. Имам у Сплиту неколико пријатеља, неки су и у Загребу, а неки у иностранству. Кућу сам продао Тонију Кукочу и ту сада живе његови родитељи. Чујем се повремено телефоном с неким рођацима. Најближа рођака ми је била мајчина сестра која је умрла недавно у 96. години. Можда бих и чешће одлазио, али, изгледа, што сам старији, имам све више обавеза. Није ми тешко кад радим, већ кад не радим. По цели дан сам у Академији. Кад увече дођем кући, и не приметим супругу Миу, а спавамо у истој соби. Сутрадан – Јово наново. Таква је ваљда и филозофија Франа Михалића. Гледао сам на телевизији да је недавно прославио 90. рођендан и одушевио сам се његовим духом и вољом. Па и ја сам играо финале Ролан Гароса 1973. када ми је било 35.

Пре него што Вас је опио тенис, играли сте фудбал у Хајдуковим млађим узрастима.

Тренер је био неки Ђорђевић који је због моје висине желео да играм халфа, а ја сам желео да играм напред. Једном сам отишао у напад, а ови позади су, желећи да буду ноншалантни као Бразилци, примили неколико голова. Иако сам ја једном затресао мрежу, тренер ми је наредио да се вратим у одбрану. Као и сваки пубертетлија, одбио сам то и он ме је послао у свлачионицу. Волео сам фудбал. Хајдука се сећам још из времена Надовезе и Холцера, па преко Јерковића, Буљана, Џонија... Памтим и сјајни тим који је предводио Томислав Ивић, који је два пута узастопно узео дуплу круну у оној Југославији. Сећам се да сам, стицајем околности, гледао прву Хајдукову утакмицу у еврокуповима у гостима. Било је то у првом колу Купа победника купова против Тотенхема у Лондону. Енглези су у Сплиту победили с 2:0, а у реваншу с 4:3, али Хајдук је на Вајт Харт Лејну играо сјајно. Три-четири пута је погодио стативу. Када је Партизан долазио у Сплит, увек је падала киша, а Звезда је редовно губила још од времена Боре Костића. Звезду сам гледао и у полуфиналу Купа шампиона 1991. против Бајерна у Минхену. Бајерн поведе с 1:0, Просинечки пада преко лопте, мислим – биће катастрофа, а пријатељ ми вели – победиће Звезда с 2:1. Тако је и било.

Још 1989. прославили сте 50. рођендан, одбранили трофеј с Немачком у Дејвисовом купу, а Југопластика је баш у Минхену освојила прву од три узастопне титуле првака Европе.

Нисам, нажалост, гледао и тај меч. Нисам био у Немачкој, али је моја супруга била у дворани. Тренер Божидар Маљковић је оставио дубок траг у Сплиту. Није ни чудо што је био испраћен овацијама сплитске публике, иако је однео победу с Панатинаикосом док су ране од рата још биле свеже.

Каква су Вам сећања на Сплит?

Имам их хиљаде лепих. Увек сам се радо враћао у родни град после турнира. На пример, 1961. сам први пут учествовао на Вимблдону и једини пут у квалификацијама. Прошао сам их, иако сам већ у првом колу био на ивици пораза. На главном турниру сам прошао прву препреку. Имао сам непуне 22 године. Успут сам победио у Дармштату и зарадио 150 марака тј. око 60 фунти, што ми је било довољно за пут у Лондон. Једва сам чекао да се вратим у Сплит сав поносан на себе. Кад сам, пак, играо у финалу јуниорског првенства Југославије 1955. у Суботици, очекивао сам да ће то да забележи „Слободна Далмација”, иако сам изгубио у финалу од Слободана Милетића. Сутрадан – ни слова. Који се 16-годишњак не би разочарао, али тенис тада, једноставно, није био популаран… Следеће године сам победио Милетића са 6:0, 6:0. Временом смо постали добри пријатељи.

Како је било вратити се у Сплит као један од чувених „Осморице лепих” и с лепом зарадом од уговора с хјустонским нафтним магнатом Ламаром Хантом, који је од вас аматера створио професионалну тениску трупу?

Још питате. Једини сам тада у Југославији имао спортски „мерцедес”. Мука је била да се оцарини у оно време. Док ми је аутомобил лежао у Београду, одем у царинску управу у Сплиту, а њен начелник ме пита: „Друже Пилићу, па како сте мислили да можете да увезете ’мерцедес‘ у нашу земљу?”. Средили смо то...

Добитник сте Награде града Сплита 1966. и Медаље града Сплита 2005. Прошле године сте ушли у Кућу славе заслужних сплитских спортиста. Испрва нисте прихватили ту почаст.

Сматрао сам да треба да будем примљен у првом избору, 2007, међу првом четворком. Ипак, ја сам био шест пута узастопно проглашен за најбољег спортисту Далмације у време када је квалитетних спортиста и у том делу Југославије било као плеве. Дознао сам да је избор текао, што се каже, линијом стричева. Нисам се, међутим, појавио на свечаности децембра прошле године. Није ми падало на памет да идем. Каква операција колена, како се писало. Признање је у моје име примио Зоран Ерцеговић, мој велики пријатељ још из детињства, који живи у Загребу где се оженио. Он ми је један од оних пријатеља за цео живот. Има огромно поверење у мене и разуме ме зашто нећу у Сплит. Тако би учинио и да сам селектор Обале Слоноваче.

Када сте рекли да је српски тим за милиметар испред хрватског, да ли сте у то укалкулисали и подршку домаћину с трибина?

Наравно да јесам, али тако је само на папиру. Зависиће, што би Немци рекли, од „тагес форм”, од тога какав ће ко дан да има. Иако сусрет следи одмах после Вимблдона, то не мора ништа да значи. Онај ко тамо оде далеко, имаће више самопоуздања, а ко испадне рано, имаће више времена да се припреми за Дејвис куп. У сваком случају, то су професионалци који се лако прилагоде на потпуно нове услове. Ђоковић је дошао у Београд из Дубаија с тврде подлоге, а три-четири дана су му била довољна да се спреми за прве мечеве на шљаци ове године.

Горан Анђелић

----------------------------------------------------------

О измишљеном банкроту

Прича да сам банкротирао у Минхену и да ми је банка узела све осим куће била је жеља неких да од мушице направе коња. Истина, имао сам проблема 2003, али зато што су неки крали паре, па сам у једном дану истерао шесторицу с Академије. Нормално је да је тада настала рупа и морао сам да потражим помоћ новог партнера.

--------------------------------------------------------

О 70. рођендану и Балашевићу

Два пута сам у животу славио рођендан – педесети и прошле године седамдесети. Атмосфера у Опатији је била сјајна. Боро Јовановић се подсетио наших путешествија, а мој син Никола је прочитао песму коју ми је посветио Ђорђе Балашевић. Када сам славио 50. рођендан, назвао ју је „Први сет” – „Мајсторе с мора, пратим те тајно, студирам твоју дијагоналу, већ пола века сервираш сјајно, читав си живот у финалу”. Балашевић, сјајни песник и шансоњер, смислио је то за пет минута. У песми „Други сет”, после педесете, помиње да сам све бољи што сам старији, као најбоља вина, и да се земља окреће попут спина, и још нешто... Само је генијалац као што је он могао уочи рата да напише ону песму „Само да рата не буде, лудила међу људима...” Веома га ценим. Он то зна, а ја знам да исте поруке стижу и с његове стране.