Успела операција „На Бјелхрад”

Међу око 1.000 чешких навијача у Комбанк арени у очи је упадао плакат с написом „На Бјелехрад” и портретима Томаша Бердиха и Радека Штјепанека на његовим крајевима. Тениска репрезентација Чешке је дошла у наш главни град да сачува трофеј у Дејвисовом купу. Била је уверена да су јој у околностима које су снашле српски тим за победу довољна два главна играча.

„Операција Београд” је завршена тријумфално. Чеси остају на трону у угледном такмичењу, а грандиозна „салатара”, која је боравила код нас краће него пре три године, враћа се у Праг. У 101. финалу Дејвисовог купа: Србија – Чешка 2:3.

Док је Новак Ђоковић изгарао у мечу највише класе, ломећи миц по миц Бердихов отпор, осећало се да у Арени лебди питање с неизвесним одговором: ко ће на мегдан Штјепанеку у петом, одлучујућем дуелу. Док се играо четврти, у којем је наш ас водио битку да се изједначи у победама, на нашој клупи није било Душана Лајовића, који је по жребу био и предвиђен да игра, али ни Јанка Типсаревића. То је подгрејало наду да ће наш другопласирани тенисер на светској листи упркос повреди пете да се ухвати укоштац са старим тениским вуком Штјепанеком, кога је савладао у петом окршају у полуфиналу 2010, такође у Београду.

То се није десило. Типсаревић је све време Ђоковићевог меча заправо саветовао млађег саиграча како да се супротставља чешком ветерану и које су му болне тачке. После мајсторски извојеване Ђоковићеве победе Лајовићу је запао врео кромпир у руке. Храбрили су га и селектор и другови из репрезентације, у почетку и публика, коју је и даље држао занос из претходног меча… Соколио је и сам себе, али узалуд.

Штјепанек је остварио рутинску победу са 6:3, 6:1, 6:1. Опет је јунак чешког тима као и прошле године у финалу са Шпанијом у Прагу, када је такође победио у петом дуелу. Тако је синоћ постао тек трећи играч у историји Дејвисовог купа, покренутог 1900, који је два пута победио у петом мечу. Пре њега то је пошло за руком још предратним тениским легендама Французу Анрију Кошеу (1927, 1931) и Британцу Фреду Перију (1933, 1936). Штјепанек, који ускоро пуни 35 година, уједно је поправио сопствени рекорд као најстарији победник петог меча.

Саиграчу врео кромпир у руке: Ђоковић одрадио своје, Лајовић платио данак неискуству (Фото Н. Неговановић)

Чешка је на финале дошла без селектора Јарослава Навратила, који је због проблема са здрављем морао да лежи у болници. Формално га је одменио Владимир Шафарик, некадашњи селектор женске репрезентације, који је последњих година задужен за организацију мечева националног тима. За тријумф у Дејвисовом купу, ето, селектор и није од пресудне битности. Остати без једног играча велики је пех (шта би Чеси да су лишени помоћи Бердиха или Штјепанека), а камоли без двојице, као што је стрефило нашу репрезентацију, будући да је Виктор Троицки, јунак тријумфа против Француза у финалу 2010, кажњен због (наводног) допинговања.

Лајовићу може да се приговори што није деловао храбрије и одлучније, иако је мало нас веровало да ће синоћ да заврши на раменима саиграча као Типсаревић и Троицки у најскоријој прошлости. Њему је финале велика школа и то треба да гледа да искористи у наставку професионалне каријере да би убудуће био истински ослонац државног тима.

У дану када мислимо да не сме да устане на леву ногу и да све треба да му буде потаман Ђоковић је заслужио урагански пљесак скоро пуне дворане. А само он зна с каквим се притиском рвао јер је морао да оствари победу која је унапред уписана, а такве је постићи најтеже. За разлику од планираног успеха против Штјепанека првог дана, сада је преко пута себе имао седмопласираног на светској листи. Није Бердих тенисер против кога може да се оствари победа с пола снаге. Имао је и он своје жеље. На отвореној сцени је показао о каквом се играчу ради па је публика била сведок меча какав се виђа у завршници четири најугледнија турнира „белог спорта”.

У прва два сета се ишло по ивици сечива. Колико је само лоптица завршило на линији милиметар од аута, колико је само пута и наша и гостујућа публика уздахнула за пропуштеним шансама, а колико пута није жалила дланове да награди вансеријске потезе. У тој ватри која је севала у игри тријумфовали су Ђоковићева челична воља, несаломива ментална снага и мајсторско умеће. По ко зна који пут, али овај пут можда и најслађе јер се то догодило пред његовим народом.

Ђоковић је савладао Бердиха са 6:4, 7:6 (7:5), 6:2. Арена је прокључала два пута. Први пут у првом сету. Било је 4:4, па 5:4 за нашег аса, а у десетом гему Ђоковић је искористио тек десету брејк-лопту. Сет је трајао скоро сат времена. Чинило се да је то тренутак када је Бердих најзад сломљен, али је његов отпор настављен. У другом сету је игран тај-брек у којем је Чех водио с 4:2, а имао је и сервис за изједначење при 5:4. Али, следећа три поена су припала неумољивом Ђоковићу. У трећем сету, већ, чешки тенисер је лако положен на обе плећке.