Да ли је Тито крив?

На две утакмице у полуфиналу Лиге шампиона Барселона, у чијој су дубокој сенци били сви клубови на свету, примила је од Бајерна седам голова, а није дала ниједан?! Неуспех тима, годинама дизаног у небеса, доживљен је као његова сахрана.

Победници пишу историју или, тачније, према победницима се кроји историја. Сада је све у Бајерну генијално, а у Барселони, тако рећи, ништа не ваља.

Много је великих тимова имало свој Ватерло

Спортски је да се прижељкује крај тима који је владао надмоћније него можда ико на свету. Чак и ако су у своје најславније раздобље Хонвед, Реал или Ајакс били исто толико изнад других, ипак је опште мишљење да је у садашње време теже да се оствари такав подвиг.

То, разуме се, не мора и да је тачно (вероватно и није), али како се смењују генерације фудбалера тако се постављају питања да ли би Пушкаш, Ди Стефано и Кројф, а код нас Митић, Бобек и Џајић, на пример, у овим условима постали то што су били у своје време.

Приликом вредновања неког тима могу да се издвоје три скупа оцењивача. За једне је заједничко то што су његови навијачи и што је већи неуспех, то је и њихово разочарење веће. Други не воле тај тим и с великом злурадошћу чекају овакав тренутак у коме је сада Барселона да сеире. А оним трећим пуки резултат све говори.

У сва три случаја закључак је да је Барселони и њеном начину игре одзвонило. На жалост фудбала, а на још већу општу жалост, такво гледиште се примењује и у неупоредиво важнијим животним делатностима.

Данашњи исход се доживљава као крај историје, као да ће вечито тако да остане. Као да, вратимо се фудбалу, није било великих тимова који су имали свој Ватерло.

Барселонин случај је посебан зато што она има јединствен начин игре. Она игра мирно, од ноге до ноге, стрпљиво држи лопту и води је од једне до друге аут-линије, док не нађе у противничкој одбрани пукотину.

Много је оних којима је такав стил досадан. Нема окршаја од којих пршти на све стране, нема ни наизменичних јуриша на један гол, па на други, нема ни оне неизвесности (бар до сада) ко ће да победи...

Бајерн је нашао противотров. Његови фудбалери све раде у пуном спринту, пуцају, уклизавају, центрирају...

Хајнкес, од кога је Бајерн одавно дигао руке, сада је постао откровење као тренер, иако се тим послом бави већ деценијама.

Али, како овај Бајерн, који ће, узгред речено, да преузме Гвардиола који се као тренер прославио баш водећи Барселону у њеном зениту (ко зна, можда, је он и открио њена рањива места свом новом послодавцу), да буде узор?

Како да се велича тим чији играч направи прекршај над противником, који нема лопту и тиме омогући свом саиграчу да постигне гол? А од четири Бајернова гола у Минхену три су таква да иду на душу судији. Да се то престигне у реваншу, макар он био и код куће, право је чудо чак и против друголигаша.

Да ли је за Барселонин слом крив њен тренер Тито Виланова? Можда би Гвардиола, чији је био помоћник до прошле године, постигао више?

То питање остаће заувек без коначног одговора. Нема спора да увек може боље. Барселона већ дуго игра овако и њену игру су противници до танчина проучили.

Фудбал може поново да буде игра

Добро би јој дошли хитрији центархалфови, потребан јој је и Бускетс, који је због своје висине био од користи својим штоперима, уме да сече противничке нападе, а и да поведе Барселонине. Није јој на одмет ни да има неког скакача, па да користи и центаршутеве, јер овако постиже голове тек кад има неколико својих играча у противничком шеснаестерцу.

Ипак, оно што је Барселону издвојило од осталих и што би по сам фудбал била непроцењива штета, ако под теретом овог неуспеха у двобоју с Бајерном напусти свој стил игре, јесте то што су њени играчи играли, додавали, дриблали... Они су показали да фудбал може поново да буде игра, а не борба, да снага кладе ваља, а ум царује, да вештина може да буде јача од физичке моћи...

И такви тимови се памте. За њима се жали кад их време пресели у прошлост. За разлику од Барселоне, неки никада нису крунисани. На пример, на светским првенствима Мађари 1954, Холанђани 1974, Бразилци 1982...

А било је и оних који су имали срећу да су им тада и никада више звезде биле наклоњене. Немци су 1954. постали светски прваци, Данци 1992. европски, па исто то Грци 2004...

Примера и за једно и за друго има и међу клупским екипама. Ето, прошле године, Челзи је у полуфиналу, грчевито се бранећи, избацио Барселону, а у финалу и Бајерн, и то у Минхену. Али, ко да се угледа на таквог европског првака? Ево, Барселона је поново играла у финалу Лиге шампиона, Бајерн је поново ушао у финале, а Челзи може да дође до трофеја, али у такмичењу ниже вредности – Лиги Европе.

Бајерн заслужује похвале што је избацио Барселону. Али он не уноси ништа ново у фудбал. Чак и да освоји Лигу шампиона, више ће да се памти по томе да је са 4:0 и 3:0 срушио мит о Барселониној надмоћи.

Барселона треба да настави да усавршава своју игру. Као што је наставила после пораза оне Кројфове екипе с 4:0 против Милана у финалу Лиге шампиона 1994.

Иван Цветковић