Које је право лице Црвене звезде: оно против Партизана или ово из Новог Пазара? И једно и друго је фудбалска слика и прилика „црвено-белих”.

Двоструком победом (оба пута са по 2:0) у полуфиналу Купа Србије Звезда је после четири године прекинула с неуспесима у окршајима с Партизаном. У борби за улазак у финале била је на мукама, али их је све издржала, јер су сви њени фудбалери изгарали.

Тако је било у среду против тима који убедљиво води у првенству. У суботу, против екипе која се бори за опстанак, Црвена звезда је била безвољна (0:0).

Уместо да буде осокољен што је збацио са себе бреме претрпано неуспесима у двобојима с „вечитим ривалом” Звездин тим је у првој наредној утакмици играо као да је сапет. Како је то могуће?

То су дечје болести младог тима састављеног од дојучерашњих фудбалера малих клубова и оних који су, истина, носили Звездин дрес, али с обзиром на клупске резултате у последње време, и у њиховим главама је слично као код оних првих.

Кад мали клуб победи Партизан или Црвену звезду његовим играчима треба време да се отрезне од тог историјског успеха. Та навика је толико дубоко укорењена да се ње Звездина појачања од зимус још нису ослободила.

Они, пак, који су од раније у Звезди толико су дуго у сенци Партизана да су ментално и психофизички ближи менталитету играча из малих клубова, него ономе што је некада красило „црвено-беле”. За старија поколења њиховог клуба такав проблем није постојао. Њих нису могли да изнуре ни мегдани с најјачим европским клубовима, а камоли с комшијом.

Али, садашња Звезда мора много да ради на томе да би вратила те своје некадашње врлине. Избацивањем Партизана у Купу Србије ова генерација је ударила темељ за враћање вере у своје могућности, али то не значи да је и преко ноћи постала отпорна на наведене дечје болести.

Стање њеног духа између реванша с Партизаном и гостовања у Новом Пазару може да се разуме, али не и да се оправда. Она је била неодлучна и у Крагујевцу (0:0), чиме је попустила омчу, која је почела да стеже „црно-беле” после два ремија на почетку пролећног дела шампионата. Предност противника је тада с 10 бодова пала на шест, а сада је опет враћена.

Звезда, несумњиво, што се играчког кадра тиче, има бољу перспективу него претходних година. Али само по себи то није довољно да и учинак буде бољи.

Најпре, њени играчи у сваку утакмицу треба да улазе с највећом могућом мотивацијом. Уосталом, победа против најјачег доноси исти број бодова као и против најслабијег.

Исто тако и у Купу. Победа у финалу доноси трофеј и потпуно је свеједно како се зове противник.

Недопустиво је да се малокрвност у Новом Пазару оправдава физичком исцрпљеношћу. То наши тимови одвајкада наводе као олакшавајућу околност, а не би требало.

Чак и да се прихвати да су били исцеђени у утакмици с Партизаном питање је зашто су оно што су имали у плућима распоредили за извиђање 90 минута уместо да то потроше на јурише у првих 20 минута?

У оваквим приликама противник се обично држи док не прими гол. Што се то раније деси он се пре и помири са судбином. У противном, што дуже одолева време све више ради за њега.

Звезда је чак психолошки требало да буде растерећена, како у Крагујевцу, тако и у Новом Пазару, јер је ионако у заостатку што се бодова тиче, па суштински није имала шта да изгуби. Овако је чекала, чекала и не само што није дочекала, него је омогућила уздрманом Партизану да практично више не брине о томе да ли ће пети пут узастопно да буде првак.