Фудбал као мушка ствар

„Види га, ко' нека стрина”. „Моја баба то може боље да уради од тебе”. Овакви и слични коментари су део огромне компилације „педагошких” средстава које млад играч сакупља кроз све селекције и који се наставља токомњегове професионалне каријере. Од тренера, стручног штаба, навијача, па и од самих родитеља (очева) могу да се често чују такве опаске које би, ваљда, требало да му послуже као некакав подстрек.

Упоредо са понижењем који млад човек доживљава кроз то, он развија сложен скуп комплекса који постаје темељни део његове личности и кроз које гради своје односе према окружењу, ауторитету, противнику, родитељима, а посебно према женском роду и свему што је обележено као женско. Он, штавише, почиње да презире све што има превише везе са „женским” и рано му се јавља потреба да се докаже правим мушкарцем.

На утакмицама млађих селекција ретко кад може да се види нека мајка и то не само зато што се сматра да јој је више место у кухињи, него зато што јој син „забрањује”, јер не би волео да буде исмејан или проглашен „размаженком” и „маминим сином” што је у том добу и овим условима најгора клетва.

О шоњама и мушкарачама

И без већег обраћања феминистичком теоријском корпусу на једноставан начин могу се уочити све болести патријархалног духа који још, без обзира на битне помаке, доминира свим данашњим друштвима. Врши се стална пежорација женских атрибута, било да су то само камуфлирани страхови ижеља за доминацијом или се ради о обичном примитивизму. У сваком случају баш на стадиону и дворани, где је и иначе највише ирационалног, најчистије се очитава однос према жени и какав се карактер даје оном сто је „женско”. Тако као симболи слабости и ниже вредности, играчи или противнички навијачи бивају називани женским полним органом, кучкиним синовима (иначе, жене које мењају мушкарце су „кучке”, а мушкарци који мењају жене су „плејбоји” и „фрајери”), да немају ону ствар итд. Пошто се у целом друштву покушава да развије свест о политичкој и коректности уопште, све то постаје латентније и поприма друге облике. На вештачки начин покушава се да оствари формална равноправност да би се прикрила суштинска неједнакост. (признавање домаћица, увођење квота, изједначавање плата, итд).

Та подела на „мушке” и „женске” ствари и интересовања почиње од малена и учвршћује се кроз културно и друштвено испољавање тако да је дечак који пева у хору или пише песмице шоња, а девојчица која игра фудбал мушкарача. Исто тако, нарочито у фудбалским круговима, чује се да неко „игра као балерина”кад игра елегантан и технички фудбал без жеље да улази у дуеле, да се лакта и уклизава. Наравно да није случајност што се опет истиче женски род, али је у овом примеру занимљивије колико је то манифестација презривог односа према једној тако лепој и префињеној уметности какав је балет, што је такође једна од одлика мачоизма. У тим мачо доменима где преовлађује јака патријархална логика има мало разумевања и сензибилитета за ствари које подразумевају уметнички импулс. То има велики дегенеративан утицај на културу. Такође, конкретни културни феномени отелотворују оно што се сматра одређенимсамим рођењем и разумева се само кроз бином мушко-женско. Кад се већ прича о фудбалу као типично мушкој „ствари”, иронично је нпр. да је он (сокер) у Америци прихваћен као углавном „женски” феномен док су као „мушки” спортови признати рагби, амерички фудбал, безбол, борилачки и екстремни спортови, за које се уствари не зна да ли су бруталнији, смешнији или бесмисленији.

Допринос опстанку патријархата

Не би било толико страшно кад би фудбал, или било који други масован спорт, могао да буде нека врста изолованог друштвеног резервата у којемће мужјак моћи да демонстрира своју моћ. Међутим башзбог тогашто је он тако широк и масован феномен, његов утицај на свест, поготово младих људи, је огроман, тако да такав поглед на свет постаје свеобухватан и доприноси да патријархат у оваквој или онаквој форми остаје доминантна друштвено-историјска нарација.

Појмовну поделу, мушки идентитет и женски идентитет треба деконструисати и истовремено допустити да човек/жена развија што већи број својих могућности и способности било да су оне данас исконструисане и обележене као типично мушке или као типично женске. Тај расцеп и поимање женског као интуитивног и осећајног, ирационалног, а мушког као духовног, интелектуалног и рационалног је, уствари, друштвено и историјски изграђен и негованстав. У вези с тим, све и да јесте тако, онда је најапсурдније и велика друштвена аномалија што у фудбалу и другим масовним феноменима долази до изградње и репродуковања неке врсте мушкости која нема никакве везе са духом и рациом већ много пре са подсвесним, Дарвином и борбом. И ту, као и у многим другим стварима где се прикрива суштина, језик стиже у испомоћ и сви ти атрибути и испољавања на борилиштима и аренама, који се слободно могу подвести под зоолошке категорије, заодевају се у термине као што су храброст, чврстина, витештво...

Тако, неки теоретичари оптужују Јунгов концепт аниме и анимуса јер се њиме легитимизује подела на карактеристично мушко и на карактеристично женско. Међутим, цињеница је да је у мушкарцу историјски потискиван тзв. женски део личности, а код жене осујећиван онај део духа који се данас назива мушким. У суштини, ради се само о томе да мора да се створи таква друштвена свест и друштвени услови у којима ће и жене и мушкарци моћи да испоље своју целовиту личност. Све могућности и способности човека нису ни мушке ни женске, већ пре свега људске и комплементарне, и то мора да буде јасно како рођеним шовинистима и конзервативцима тако и неким екстремним струјама феминизма које сматрају да је бити жена узвишеније него бити мушкарац. Док се ово не схвати, кроз данашње друштвене парадигме разум ће се развијати као најгора врста рационалности, а то је прорачунатост и лукавштина, док ће на другој страни емотивни регистар чинити завист, презир, озлојеђеност.

Остаје нада да ће тај „сурови професионалац” из тих јаких упоришта мускулинитета какав је профи спорт, с једне стране доћи до спознаје да неког коме је важнија лепота игре, фер-плеј или суштина игре не треба исмејавати и одбацивати, и с друге стране, да ће данашњи „прави мушкарац” схватити да писање песама, плес или пак гледање балета нису само за жене, млакоње, хомосексуалце или метросексуалце већ за сваког ко жели да развије свеобухватан и аутентичан људски дух.

Аутор је фудбалер Базела 
и репрезентативац Србије