I ovaj zimski prelazni rok za fudbalere koji se u Srbiji završava 8. februara, poput svojih brojnih prethodnika, doneo je mnogo bure na domaćem tržištu. Ni oni najveći, a ni oni takozvani „manji” ili „mali”, nisu bili imuni na „reorganizaciju” igračkog kadra. Promet je bio veliki, a kolika je zarada… Novajlije su stizale i u serijama, a tek prolećne bitke za bodove pokazaće ko se zaista i pojačao. Jer, odavno smo svedoci da sve pridošlice nisu automatski i pojačanja.

Međutim, ono što u poslednje vreme bode oči jeste novi način prodaje fudbalera inostranim klubovima. Naime, u poslednje vreme, u sve većoj nemoći da realizacijom inostranih transfera dođu do finansijskih sredstava koja im znače goli život, srpski klubovi se dovijaju na raznorazne načine, pa su pribegli novoj „fori” – takozvanom pozajmljivanju igrača.

O čemu se radi? Naši klubovi pozajmljuju fudbalere neuporedivo boljim, organizovanijim i bogatijim od sebe i to sve bez ikakve ili veoma male nadoknade, uz mogućnost da ukoliko igrač zadovolji potencijalno buduće poslodavce bude i otkupljen kroz najčešće šest meseci.

Naša elita nalazi se na 21. mestu Uefine rang listi, pa je zbog toga neshvatljivo da u njoj ima fudbalera, koji mogu da pomognu čak i onim klubovima iz najjačih kontinentalnih liga. Da li je moguće da kod nas stvarno ima igrača, koji odmah mogu da zaigraju u evropskim gigantima?

Rekli bismo da nema, ali praksa pokazuje nešto drugačiju sliku, mada se do sada još niko nije „naigrao” i dokazao da grešimo. Ipak, imamo slučaj da Rad, koji je prošle godine bio osmi od 12 superligaša, a ove jeseni 14. od 16, letos pozajmi igrača nekadašnjem evropskom prvaku holandskom PSV-u (Jagoš Vuković). Ili da, recimo, prvoligaš Proleter iz Novog Sada (jesenas šesti na tabeli) pomogne italijanskoj Parmi (Nemanja Čović), pa superligaš Smederevo pozajmi igrača belgijskom Vesterlou (Dragan Ćeran), ili da OFK Beograd pomaže italijansku Sampdoriju (Stefan Šćepović), pa Partizan španskog drugoligaša Kadiza (Miloš Bogunović)...

Svetska ekonomska kriza ostavila je očigledno dubok trag u fudbalu, o čemu je naš list već pisao, pa se tako i mnogi klubovi teško odlučuju na „nesigurne” transfere. Razni snimci na video kasetama i cd-ovima poodavno nemaju prođu, pa se ponajbolji ili najtalentovaniji mlađi igrači nude po sistemu „uzmi – pa ako ti se svidi kupićeš”. Međutim, dobit nije zagarantovana. Da je tako najbolje pokazuje slučaj mladog reprezentativca Aleksandra Ignjatovića, koji se nedavno vratio u Čačak s pozajmice holandskom Fejenordu.

Đ. Smiljanić