Није спорно да би за наш фудбал било боље кад би се у домаћој лиги појавили клубови који би се равноправно борили с Црвеном звездом и Партизаном. Међутим, кад се догоди да београдски „вечити ривали” не победе неког супарника из тога не треба извлачити закључак да се, ето, подигао ниво нашег лиге.

Голи резултат, па макар „црно-бели” и „црвено-бели” остали и без сва три бода, а камоли кад ремизирају против неког малог клуба, може да одведе у самообмањивање. Ствар је у томе што није исто како се дође до, рецимо, 0:0 против Партизана или Црвене звезде.

Једна је ствар ако је то последица безвољне игре два наша највећа клуба (рецимо Звезда у Новом Пазару) или стихијских напада (као Партизан код куће против Слободе). У том случају не само реми, него ни победа њихових противника, не значи да се стварно и појавио неко раван „вечитим ривалима”, ако не и бољи од њих.

Ако фудбалери у црвено-белим или црно-белим дресовима не упуте, тако рећи, ни шут на гол, не изведу ниједну опаснију акцију, то не значи аутоматски и да је њихов противник био толико добар да су, они, ето, били немоћни. То може да значи да је фаворит због неких својих проблема пао испод својих могућности. И код нас Црвена звезда и Партизан губе бодове углавном због тога. Као што на основу малог броја примљених голова не треба закључивати да су одбране „вечитих ривала” много добре.  

Друга је ствар, а то је оно што је потребно нашем фудбалу, када би њихови противници подигли ниво своје игре. Да то засад није случај види се и по томе што они којима се заломи неки бод против Звезде и Партизана нису постали у нашем фудбалу нешто више од онога што су и дотад били.

Не само што се нико са стране није умешао у борбу за титулу првака, него није чак ни смањио раздаљину која га дели од њих. Како је било пре, на пример, 20 година, тако је и сада.

Партизан и Црвена звезда су изнад свих, Војводина је, са свим успонима и падовима, иза њих, а потом, из сезоне у сезону, неко заблиста, па се кроз годину или две врати тамо где је и био. Чак и они који су се омастили против Црвене звезда и Партизана.

Због тога разлоге за повремена посртања ова два наша најславнија клуба треба тражити у њиховим сопственим слабостима, а не у снази њихових супарника. Када дође до овог другог биће то заиста напредак нашег фудбала. Овако је то само прилика за самозаваравање.

Оцењивање је врло варљиво, ако се доноси само на основу једне утакмице, па чак и само једне сезоне. Партизан је у полуфиналу против Звезде играо боље него Нови Пазар против ње, али су „црно-бели” прошло горе. Против Јавора је Партизан игра блеђе него против Црвене звезде, али је, ипак, победио.

Пред „црвено-белима” је окршај са Слободом. Она је овог пролећа извукла у Београду 0:0 против Партизана. Али, то не значи и да му је била равноправан такмац, пошто се, нарочито у другом полувремену, играло само на њеној половини. И то што је тада добро прошла не подиже њене изгледе уочи предстојећег гостовања Црвеној звезди.

Поједностављено речено, и даље све зависи од тога како ће Звезда или Партизан да играју. У овом случају ако Звезда пружи оно што може – победиће, а ако она затаји – Слобода би могла нешто да ућари. На жалост, ми још немамо клубове који би могли да надиграју „вечите ривале” и зато се не треба заваравати појединим неповољним исходима по Црвену звезду и Партизан у домаћим такмичењима.

Зашто онда Звезда и Партизан подбаце? Разлози леже у њима. Ти проблеми постоје независно од тога да ли фудбалери знају психологију или не, као што се лопта, кад је шутну, понаша по законима физике, без обзира што ни они, а ни ми који то гледамо, не знамо да одредимо формулу за њену путању.