Meni

Интервјуи

Томислав Караџић

Имали смо играча више у Борису Тадићу

Председник Фудбалског савеза Србије прича о мечу против Румуније, Слободану Милошевићу и Радоману Божовићу, крупним грешкама Владе Србије, бечком договору са Радомиром Антићем, могућим наградама за нове победе...

ВИШЕ ОД СПОРТА
Фудбалска репрезентација Србије блиста у квалификацијама за учешће на Шампионату света у Јужној Африци (2010). После првог круга такмичења Срби су на првом месту. Иза себе су оставили и фаворите, Французе! Диригент овог тима, који из утакмице у утакмицу доказује све одлике јако озбиљне екипе, јесте селектор и тренер Радомир Антић.

Али, пресудну улогу за стварање атмосфере у државном тиму има Томислав Караџић (70), председник Фудбалског савеза Србије, по образовању инжењер агрономије и дипломирани економиста. Његово основно животно опредељење јесу ред, рад и дисциплина уз чврст став да у тој радној екипи – нико не сме да буде незадовољан, ни улогом ни зарадом.

Овај систем рада Караџић примењује у свим односима. Најбољи пример за то је његово трговинско предузеће „Глорија”, из Суботице, са прометом од око тридесет милиона долара годишње... Ожењен је Ђином. Имају троје деце: кћерке Весну (39) и Тамару (36) и сина Зорана (34), петорицу унука и једну унуку. И његова супруга је дипломирани економиста, кћерке су адвокати, а син стручњак за менаџмент, школован у Лондону.

Да ли је Суботица одувек Ваш град?

Не баш. Моји су пореклом из северне Црне Горе, из Шавника, али све школе завршио сам у три града: у Београду гимназију, која се налазила на месту данашње „Политике”, у Новом Саду технички део агрономије, а у Суботици, од 1961. године, економију. Мој друг из клупе, у гимназији, био је, нажалост сад покојни, Милутин Васовић Васке, гитариста и један од оснивача музичке групе „Седморица младих”. Баш смо се лепо дружили. И сад, кад чујем звук њихове музике, видим мог Васкета... 

Кад сте почели да радите?

Радим откако знам за себе. У почетку су то били мали послови који су ми помогли да, као ученик и студент, лакше живим, а од 1968. године сам био руководилац у великим пословним системима у Суботици. Али, 1989. године нисам хтео да водим раднике у Нови Сад на митинг Слободана Милошевића. И од тада сам био у великим проблемима. Искључен сам из Савеза комуниста, па сам основао приватно трговинско предузеће „Глорија” које је било мета свих „јастребова” режима. Посебно се, у том смислу, истицао Радоман Божовић, тада председник партије у Суботици. 

Како сад живи „Глорија”?

Одлично. Она је наше породично благо. Супруга води финансије, син је директор, ћерке раде и за фирму и за трећа лица. Пре десетак година „Глорија” је проглашена за најбољу приватну фирму у земљи са прометом већим од четрдесет милиона долара. Новац не износимо у стране банке, већ улажем у нове послове. Уз промет хране имамо, у власништву, низ пословних простора у Суботици и Новом Саду. Водимо велику шпедицију, тргујемо нафтом и дериватима, имамо хотел у Суботици, а други ћемо градити на Палићу...

Која је ваша улога у фирми?

Председник сам система „Глорије”. Одлучујем о стратешким односима и кључним инвестицијама. Тако им се „мало” мешам у рад, али деца су зреле личности, врло су образована и научена да воде све врсте послова. Они јесу, као сва деца у тим односима, под оптерећењем моје процене њиховог рада, али спремао сам их за све изазове. Нисам им никад дозвољавао да ми постављају „проста” стручна питања. Рекао сам им: „И ја сам грешио, па можете и ви, али морате грешке свести на најмању меру”. И они то чине.

Шта мислите о раду Владе Србије?

Највећи проблем ове државе је што се мало пажње поклања производњи. Немогуће је да земља са плодном Војводином има низак стандард. А имамо и толике руде, толике туристичке дестинације...Очигледно је да се негде крупно греши. Добро, били смо и под санкцијама... Ипак, мислим да свуда каснимо. Нарочито у прикључењу Европској унији. Свет од нас очекује било какав помак из кризе, а ми никако да направимо искорак у бољи живот. Имамо много младих, на кључним положајима. И то је добро. Али, недостаје нам мудрост. Погледајте друге земље. То су људи са огромним искуством...

Од када сте у фудбалу?

Фудбал сам играо аматерски као ученик и студент. А моје активности у фудбалу, на положају вође, исте су као у било којој сфери рада. Био сам седамнаест година фудбалски председник Војводине, па потпредседник федерације, а радио сам тај посао и у два клуба, некад у Спартаку и, недавно, у Партизану. Од прошлог лета сам вођа српског фудбала. Мандат ми истиче у јулу 2012. године. До тада ће ова организација бити прави пример за углед. И Европи и развијеном свету. Видећете...

Како сте довели Антића за селектора?

Лако. За петнаест минута. Обојица смо знали шта хоћемо. Он је желео рад без ограничења и било каквог мешања, а ја добре резултате. И пружио сам му руку. Било је то прошлог лета у Бечу. Био је то мој први посао на положају председника Савеза. Верујем да ће све осталo бити на истом нивоу. Наш план је одлазак на Шампионат света у Јужну Африку. И ту смо на најбољем путу. Да бих избегао све могуће неспоразуме са Антићем нисам одредио стручног директора Савеза. Није нам потребан директор. Антић је ту...

Шта је са новцем?

И ту је већ сад све јасно. Играчи и чланови Стручног штаба, које је одредио Антић, делиће не тридесет, већ одсад четрдесет одсто од зарађене суме на Шампионату света у Африци! А ова сума ће бити сразмерна успеху, од три, па до четири, пет милиона евра. А да бисмо стигли до Јужне Африке, и до тог новца, морамо се у следећих пет утакмица за то изборити. Ривали ће нам бити Аустрија, Француска и Румунија у Београду, а Фарска Острва и Литванија у гостима.

А да ли ће бити посебних награда?

Вучете ме за језик... Размишљам о наградама уочи јунских утакмица са Аустријом и Фарским Острвима. То су два најлошија ривала, а тога се, из искуства, највише плашим. И све остале утакмице су значајне, она против Француза посебно. Уосталом, о свему томе ћемо се још договорити.

Како доживљавате Бориса Тадића?

Председник Србије је у Румунији спојио обавезу и задовољство. Био је у званичној посети председнику ове земље, а у ложи је био највећи навијач Србије у мечу против Румуније (3:2). Са њим смо имали играча више. Кад смо постигли први гол једини је скочио и подигао наш шал. Тако се јавио играчима... Драго ми је што имамо таквог председника. Прави је човек... Све речи хвале имам и за министарку спорта Снежану Самарџић-Марковић, министра Ивицу Дачића и председника Владе Мирка Цветковића. Они су нам помогли кад су у Београду били Јозеф Сеп Блатер, председник Светске, и Мишел Платини, председник Европске фудбалске федерације.

Кад креће градња центра?

Сеп Блатер ће почетком јула доћи у Старој Пазову на полагање камена темељца за фудбалски центар. ЦИП је пројектант, а ускоро ћемо изабрати градитеља. Наравно, Кућа фудбала ће бити у Београду. Не знам само да ли ћемо Кућу добити у новом или старом делу града.

Чиме се, приватно, поносите?

Пре свега својом породицом. То ми је највеће богатство. Имам дивну супругу и паметну децу, а о унуцима и да не говорим, иако најстарији има тек девет година. Суботичани знају да су сви они најскромнији људи у граду. Истичу се само радом.

Чега се плашите?

Стрепим за живот мог старијег брата Борише, офталмолога. И супруга му је лекар. Имају двоје деце. Обоје су лекари његове професије. Сви смо ми уз њега, али тешко је болестан...

Шта је Ваш циљ?

Да моји унуци крену у живот стопама својих родитеља. Да заврше највише школе, јер највеће богатство је у глави. А кад је о мени реч настојаћу да нашем фудбалу учврстим темеље и да га уведем у свет на велика врата.

За чим жалите?

И кад бих стварно могао нешто да променим у протеклом животу – не бих то учинио. Могао сам, осамдесетих, да одем у Русију, Енглеску или Америку. Имао сам понуде за велике послове и лепе догађаје. Ипак, остао сам у Суботици. И не кајем се.

Да ли увек говорите истину?

Све што обећам морам да остварим. Такав сам. Ипак, не могу се заклети да некад нисам слагао, али лаж ми никад није донела личну корист. И још нешто: умем да кажем – извини. 

Које особине поштујете?

Жене поштујем као стубове породице, а на послу, као верне и стабилне сараднике. А код мушкараца ценим општу храброст, брзу мисао и хитро реаговање на сваки изазов.

објављено: 05/04/2009

Последњи коментари

Koka  | 10/04/2009 13:54

Cuveni borac za Srpski fudbal i Partizan hvali svoga prijatelja.

damjan  | 11/04/2009 10:29

Riba od glave smrdi ili MIRISE!
Oprostite na latinici!

iz Jocine birtije  | 18/04/2009 23:18

Sta bi tvoj sogor subocan kazo da procita ovaj intervju Tosa gleda na sat Mituska polagano ustaje pa kaze on je vec sve kazo dosad sto je imo joj ja nisam nista od tog cuo Bogdan sav trepti moj Bogdane Mituska uzima stap jos od vremena one velike plave Zolnai vazne na Palicu rti metera visoke pa preko lumpovanja sa Vidojem po Vojvodini a da ti nepricam ko je vedrio i oblacio po Subotici pa zar nije gospon Tole spominjo i naseg slavnog Radomana opet Mituska koji Radoman striko je od Toleta a gazio po Subotici boraniju cuveni Stipan Kopilovic strah i trepet u komitetu na pomen Toleta oma se ukikoko.

За Ваш уређај постоји Андроид апликација, желите ли да је инсталирате?

Инсталирај Касније