Branislav Brana Crnčević (77) je srpski književnik, aforističar, pesnik, dramaturg, komentator, polemičar... Ipak, sve to nije kompletna slika ovog čoveka uvek jasne misli, ali i večito sumnjivih političkih opredeljenja.

Kao dete od osam godina cenio je poštenje Švaba iz Rume koji su njemu, bratu Nikoli i majci, udovici Vidi, posle osnivanja Nezavisne država Hrvatske, spakovali i poslali sve stvari u Beograd. U toku Titove ere bio je, kao antikomunista, i u zatvoru! Krajem osamdesetih je bio uz Slobodana Milošiveća. Ali, posle osnivanja JUL-a, ne i sa Mirom Marković. Zatim mu je Šešelj bio bliži od Đinđića, a pri osnivanju Naprednjaka prišao je Nikoliću. A ima tajni plan: „Vraćam se pisanju, dramaturgiji pre svega”...

Njegova dela su: „Kafanica sudnica ludnica”, „Piši kao što ćutiš”, „Peta strana sveta”, „Snovi bez tumačenja”, „Devojka sa tri oca”, „Njen prvi čaj”, „Zanati”, „Zemlja nadimaka”, „Čuvari pepela”...

U prvom braku sa Simkom ima kćerku Vidu (50) i sina Ivana (45), a u drugom, sa Ljiljanom, kćerku Minu (27). Ima i troje unučadi: blizance Taru i Relju (po 13) od Vide i Mateju (13) od Ivana.

Koje ste nacionalnosti?

Moj otac Đura je Srbin iz Crne Gore koji je preminuo 1937. godine, a majka Vida je Srpkinja. Napisao sam pesmu kojom kazujem šta mislim

o naciji naroda iz Crne Gore:

„Nekad bejah Ciganin, a sada sam Rom.

 Kakva divna promena u životu mom.

Al’ sada nam stižu veseli saborci.

Juče bili Srbi danas Crnogorci.

Mene to ne zanima, ja teram po svom.

Ja sam Srbin, Ciganin, Crnogorac, Rom...”

Da li ste vernik?

Verujući sam čovek. Držim se crkvene tradicije, ali imam lične odnose sa Bogom, kao i većina Srba. Mi smo sa Bogom na „Ti”, a retko na „Vi”. Znam sve o rasklu, o prekidu crkvenih odnosa između Rima i Carigrada. Ali, sad me brine mogući rakol u srpskoj pravoslavnoj crkvi zbog svega što se događa na Kosovu i Metohiji, ali i zbog pokušaja umanjenja značaja i polazne moći srpske pravoslavne crkve.

Po čemu pamtite detinjstvo?

Kad smo 1941. godine, početkom Drugog svetskog rata, iz Rume proterani u Beograd, brat Nikola je ostao sa majkom, a ja sam se tri godine motao po srpskim izbegličkim domovima. Do ovog odvajanja je došlo, zbog teškog života, a i zbog činjenica da sam u međuvremenu stekao očuha, a on i ja se nismo voleli... U početku sam bio u Beogradu, a zatim u Mataruškoj Banji. Bio je to strašan period. Deca su umirala od gladi i boleština. Potom sam, zbog pokušaja bežanja, odveden, po kazni, u selo Crljenac kod Petrovca na Mlavi. U tom selu je živeo sveštenik ruskog porekla koji je imao biblioteku. Čitao sam jako ozbiljne knjige. Tu me majka našla 1944. godine. Imao sam jedanaest godina, a već sam bio čovek!

Koliko ste se davali sportu?

Igrao sam, posle rata, odbojku za Slaven iz Rume. Bili je to vrlo ozbiljno, a igrao sam i stoni tenis koji smo tada zvali ping-pong. Iz ping-ponga su me „izbacili” Kinezi. Kad sam video kako igraju bacio sam reket... Bio sam, potom, godinama član uprave u Partizanu. Uz mene je tu bio i pesnik Duško Radović. U jednom periodu Miljan Miljanić me zvao da pređem u Crvenu zvezdu, ali pošto mi ništa nisu ponudili ostao sam uz Partizan do današnjih dana.

 Kad ste počeli da pišete?

U Beograd sam došao 1957. godine iz Novog Sada, gde sam bio šef stovarišta zrenjaninske pivare. Pozvao me Vasa Popović, čuveni novinar, „Politike” i moj mentor. Trebalo je da bude pokrenuta „Ilustrovana politika”, ali nije. I Vasa me teslimio „Ježu” i Ljubiši Manojloviću, glavnom uredniku. Tu sam brzo napredovao do uredničkog čina i Ljubišinog pomoćnika. .

A kad je književnost u pitanju?

Još u šesnaestoj godina sam pisao pesme. Mika Antić, čuveni pesnik, bio mi je dobar drug sve do njegove rane smrti. Za moj književni rad najzaslužnija je „Politika”. Posebno pokojni Kosta Stepanović koji je bio urednik „Dečije strane”u „Politici”. On mi je godinama naručivo tekstove. Subotom humoresku, a četvrtkom pesmu ili priču za decu. I tako do mojih prvih padova.

Zašto ste „padali”?

Bio sam antikomunista. Moje radove, a napisao sam četrnaest televiziskih drama, skidali su , pa vraćali. Jodnom se to dogodilo i zbog mog skandala u Zagrebu. Najduža zabrana mog rada za televiziju trajala je dve godine. A ponovo su me pozvali zbog pisanja tekstova za Zorana Radmilovića i njegove emisije „Petkom u dvadeset dva”. On je to igrao do smrti... Tako je to bilo sa komunistima. Sportski rečeno malo sam bio u igri, a malu na klupi za rezervne igrače. A ovi danas me, jednostavno, ne puštaju...

Šta je to bilo u Zagrebu?

Bio je to pijani skandal. Priča je bila o Srbima i Hrvatima. Kad je stigla policija ja sam rekao: „Imam imunitet kao strani državljanin. Dolazim iz Srbije. Jednom ste me proterali 1941. godine nećete i 1964.” To je dobilo političke razmere. Išlo je do Broza... I „dobio sam” mesec dana zatvora u Padinskoj Skeli... Ipak, zahvaljujući Dobrici Ćosiću i ministru Srbi Saviću bio sam povlašćeni zatvorenik.

A zašto ste stali uz Miloševića?

Tada, u toku Osme sednice Saveza komunista Srbije, moj nacionalizam se uklopio u tek probuđeni nacionalizam u Srbiji. A moje ime je 1989. godine, na predlog Udruženja pisaca, stavljeno na spisak kandodata za Skupštinu. I ja sam izabran... Tako je počelo moje prijateljstvo sa Miloševićem koje je prekinuto njegovom smrću, a bile je prekida i za života.

Da li ste bili u SPS-u?

Ne. Nikad. Čak sam pravio i viceve na tu temu. Rekao sam: „Mogu samo da vam budem predsednik, a vi predsednika imate”. Nudili su mi da budem podpredsednik Vlade, ministar... Sve to sam odbijao iz prostog razloga što sam, kao i sad, na politiku gledao malo komotno, boemski... A pošto mi je Milošević bio prijatelj to me ubacilo u prividni vrh države. Imao sam pozajmljenu moć.

Šta Vam je On kazao?

Na njegovo pitanje „zašto nešto ne prihvatiš” rekao sam mu: „ Ja ne bih bio tvoj službenik ni pet minuta. Jer, ti bi tražio od mene ono što ti hoćeš, a ja se zadovoljan druženjem u kome imamo ista prava. Međutim, izabran sam za predsednika Matice iseljenika Srbije. Moja namera je bila da se od Matice napravi Srpski kongres, ali, rat i izbeglice su me samleli, pa je, na moj predlog, osnovan Komesarijat za izbeglice, a ja sam izašao iz te priče.

Ipak, da li ste imali koristi od vlasti?

Nisam, ali politika je i „kupleraj”, a teško je poverovati da je neko u kupleraju sačuvao nevinost bez obzira koliko je stvarno nevin. A ja sam želeo sam samo učešće, a ne deobu. Kad je 1993. godine počelo sve sa Krajinom ja sam prebacio svoje prijateljstvo iz Beograda na Karadžića i Martića. I njima sam bio pri ruci kao posrednik između njih i Miloševića. Čak sam bio i član Senata Republike Srpske.

A kako ste sarađivali sa Mirom Marković?

Nisam spadao u Mirine miljenike. Naprotiv. O JUL-u sam pisao i pričao svašta iako je ta partija delo Slobe, a ne Mire. To je bio njegov poklon njoj. A ja sam na primeru JUL-a i SPS-a javno tvrdio kako mala riba može da pojede veliku... I posle Dejtona sam savetovao Miloševića da podnese ostavku... Naravno on je bio državnik sa grešakama, a to je, ipak, bolje nego biti greška bez državnika...

Šta od Vas traži Tomislav Nikolić?

Ništa. Toma je jedan od ljudi sa kojim pričam o politici. Nema nikakve specijalne zahteve prema meni. Veoma ga poštujem kao čoveka koji je sazreo u politici i koji izvrsno radi svoj posao. Pošten je i pravedan.

Kako sebe objašnjavate?

Zalažem se za mrvicu prava na nacionalizam koje imaju svi narodi. Od komunista smo nasledili stav da je nacionalista dete šoviniste, ali tako ne mora da bude. Nacionalizam može da bude zdrav i bolestan. Zdrav nacionalizam je kad otvoreno kažete „moji su mi najvažniji”, a bolestan kad kažete „jedino su mi moji važni”. Ja sam zdrav srpski nacionalista.

Koliko se dajete porodici?

Porodica je osnova življenja. Moja pokojna žena Simka i moja sadašnja žena Ljiljana su mi bile i ostale velika podrška. A uz mene su imale šta da trpe. Trpele su me obe žene i sve troje dece, jedno vreme, čak i istovremeno. Jer, nisam se razveo od Simke. Ona to nije htela. Bili smo u braku do njene smrti, do pre sedam godina. A tada je moje treće dete, koje sam priznao, imalo već dvadeset godina. Tek posle toga ušao sam u brak sa Ljiljanom...

Kad se „okrenete” šta vidite?

Vidim jedan život koji je mogao da bude i drugačiji, a hvala Bogu nije. Jer, svako svoj život provodi onako kako mora, a ne uvek, onako kako želi. Ne odričem se nikoga i ničega. Moje generalno opredeljenje je bilo i ostalo nepromenjivo u svim sverama života. Moja jedina nada je da ova ravnodušnost, u celom svetu, mora prestati. Spadam u ljude koji pesnički razmišljaju i kad govore o politici. Evo moje patriotske pesme o Srbiji, ali, u prenosnom smislu, i o svima koji su uz mene i koje neizmerno volim:

„Poslednja si moja sinagoga.

Moj poslednji Petrovgrad i Rim.

S tobom, možda, mogu i bez Boga,

a bez tebe ne mogu ni s njim”.