Алиса Марић је досад знала за спортске успехе само као шахисткиња. У дванаестој години је била најмлађи шаховски мајстор у историји југословенског шаха, у шеснаестој првак државе, у осамнаестој велемајстор, а у двадесетој трећа играчица света.

А сад улази у борбу за вођство Светском шаховском федерацијом (Фиде). Биће, како је договорено, први потпредседник, ако Анатолиј Карпов (59), један од најбољих шахиста света свих времена, крајем септембра, буде изабран за председника. Односно она би тада, као члан Карповљевог тима, била прва жена светског шаха!

Алиса и њена сестра Мирјана, која је млађа од ње двадесет један минут, рођене су 10. јануара 1970. године у Њујорку, у браку Живане и Небојше, професора математике.

Обе су шаховски велемајстори. Једине су близнакиње с овом титулом на свету.

Мирјана се, после дипломског на Математичком факултету, удала и у том браку има сина Филипа (12), па сад више, практично, није у шаху.

Алиса је после дипломе на Економском факултету стекла и докторску титулу за менаџмент. Професор је на Факултету за културу и медије „Мегатренд” универзитета. И „удата“ је, засад, само за шах.

Зашто су Марићи били у Њујорку?

Родитељи су нам отишли у Америку годину дана пре мог и сестриног рођења. Отац је, као доктор статистичких наука, био експерт Уједињених нација. После нашег рођења остали су у Њујорку још годину дана. Захваљујући том сплету околности нас две сад имамо двојно држављанство: српско и америчко.

Да ли су вас Американци врбовали?

Никад до тога није дошло. То се, пре свега, догодило зато што то никад није занимало ни мене, ни Мирјану. Југославија је, ипак, у односу на Америку, била шаховска сила. Отац нас је врло рано, још од четврте године, увео у шах. И врло брзо смо постизале завидне резултате. Први клуб нам је била Црвена звезда, па Полет, Чукарички, Гоша... Постале смо препознатљиве и ван домовине. Али, једном приликом сам дигла шаховску Америку на ноге.

Шта се догодило?

Американци су на шаховском сајту, пре десетак година, објавили да је Џенифер Шаде најбоља шахисткиња која је рођена у Америци. Тада сам им послала писмо у коме сам објаснила да сам то ја, а не Шаде. Извинили су ми се и од тога, у свом стилу, одмах направили квиз. Тражили су да посетиоци сајта погоде моје име. Многи су знали одговор на то питање. И сад имам ту америчку„титулу“.

По чему још памтите Америку?

По првој години образовања. С родитељима смо поново дошли у Америку 1976. године. Отац је тада добио Фулбрајтову стипендију. Били смо у универзитетском центру код Денвера. Ту смо почеле и завршиле први разред основне школе. Нисмо знале ни реч енглеског. Прво су раздвојили нас две. Тако смо стекле већу сигурност у игри и учењу. И све смо научиле кроз игру са децом, па и учитељима.

Кад Вам је било најтеже?

Звучи парадоксално, али то се догодило кад сам стигла до трећег места на свету. Било је то 1990. године у Боржомију (Грузија). Био је то турнир кандидаткиња после кога је најуспешнија стицала право да игра против првакиње света Маје Чибурданидзе. У завршним борбама победила сам три играчице Совјетског Савеза, а са четвртом ремизирала! Међутим, у финалној борби сам начинила пресудну грешку у мечу против Кинескиње Кси Јун.

Како се то догодило?

Играле смо почетком 1991. године осам партија. Четири у Београду и четири у Пекингу. После шесте партије резултат је био 3,5:2,5 за Кинескињу. У пресудној, седмој партији, имала сам добијену позицију. И тада сам, никад то нећу заборавити, начинила психолошку грешку. Одиграла најлошији потез. Изгубила сам тај меч и осма партија није ни играна. А да сам добила седму верујем да бих била успешнија и у осмом сусрету... А Кинескиња Кси Јун је, у коначном обрачуну, савладала Мају Чибурданидзе и постала шампион света, а ја сам остала на трећој позицији.

Ко су сад шампиони света у шаху?

У женској конкуренцији је то Александра Костењук (26), која је привукла пажњу света и по храбрости да се слика за мушки часопис „Пентхаус“. А шампион света је Индијац Вишванатан Ананд (41), који се одликује скромношћу и студиозним прилазима животним токовима.

Колико сад играте?

Мање, јер имам универзитетску каријеру. Бавим се науком. Већ трећу годину сам ванредни професор на „Мегатренду”, где предајем маркетинг. А актуелни разлог што мање играм шах је и ова кандидатура Анатолија Карпова за председника Светске шаховске федерације. На том положају већ шеснаест година се налази председник руске републике Калмикије Кирсан Иљумжинов. Калмици су једини будистички народ у Европи. Због ове кампање, у коју је Карпов, уз асистенцију Гарија Каспарова (47), уврстио и мене, нећу учествовати ни у националном тиму на следећој Олимпијади, у септембру у Ханти-Мансијску (Русија).

Како је дошло до помирења Карпова и Каспарова?

То је велико изненађење за цео свет. Добро је познато да њих двојица дуго нису говорили. До помирења је дошло пре неколико година. Гари Каспаров је 2005. године, повео политичку борбу против Путина. И кад је једном приликом приведен у затвор у посету му је дошао Анатолиј Карпов! Тада су се помирили. Њихов заједнички циљ је да много тога промене у светском шаху. Они, пре свега, желе да врате популарност шаху, као што је то било у њихово играчко време, кад је цео свет то пратио. Каспаров није нигде званично на листи Карпова, али ништа не раде један без другог. Ову кампању воде Русија, Америка, Србија, Украјина, Малезија и Ангола.

Ко је Вас позвао у ову кампању?

Карпов је своју кандидатуру објавио у фебруару ове године, а ја сам, као једина жена, укључена у мају. Тада ми је телефонирао Каспаров и питао ме да ли бих се прикључила том тиму. Ако буде као што очекујемо ја бих, као потпредседник Фиде, била задужена за популаризацију женског шаха у свету и за развој шаха у региону.

Шта је за Вас шах?

За мене је то и игра, али истовремено и велика борба два човека. Кажем „борба“ зато што не сме да се начини ни једна грешка. Шах је, истовремено, и судар два интелекта, симбиоза спорта, науке, уметности... Често се догађа да идеја победи материју, односно материјалну предност. Композиција игре, кретање фигура, делују, на први поглед, као нека врста хаоса, али играчи у свему томе виде равнотежу духа...

Шта је мушки, а шта женски шах?

Жене другачије размишљају. Ми више волимо сигурност, тежимо мирнијим и јаснијим позицијама, а мушкарци воле да уђу у ризик, па је њихова позиција често крајње напета и неизвесна... То вам је као и у животу... Моја најзначајнија победа у сусрету са мушкарцима је од пре двадесетак година када сам победила Ананда, тадашњег омладинског првака света. Имао је деветнаест, а ја осамнаест година. Била је то врло значајна турнирска партија...

Која су Ваша духовна трагања?

Сујетна сам онолико колико ми је потребно да чињеницама докажем било који став. Савршену срећу увек тражим у складном односу жеља и могућности. За сва дубља дружења нудим и тражим искрен однос. Кад причам о љубави мислим, пре свега, на верност, па и жртву, односно на одрицања од неких својих ставова.

А кад је у питању удаја, па деца?

То су тешка питања...

Да ли Вам је шах пореметио живот?

Сигурно ме у раној младости одвајао од неких збивања. Али, зато сам на другој страни добијала нека друга задовољства. Никад се ни због чега нисам покајала!

Колико журите на животном путу?

Увек сам сигурна у себе и знам шта хоћу, па не журим. По природи свог бића, а и шах ме је на то натерао, брзо мислим. А спремна сам, у кретању ка циљу, да поднесем и жртве. Не желим спонтана решења. Волим ред и план!

Која је Ваша најдрагоценија имовина?

Моје име и моја каријера!

Шта је за Вас несрећа?

Пораз. Али, не шаховски. Само животни!

Шта Вам је најважније у односима?

Љубав, разумевање, поштовање, оданост, ведар дух, много смеха...