Жарко Обрадовић је потпредседник Социјалистичке партије Србије и министар просвете Србије. У посланичку клупу први пут је сео после петооктобарских промена, 2000. године. Запамћен је по стручним дискусијама и јасним предлозима, а и као жесток полемичар. Али, водио је рачуна да никога лично не повреди. 

А на другој страни, у опуштеном разговору, на све теме, овај стасити Црногорац (190 центиметара), ведрог духа, са много емоција прича о свом школовању у Иванграду, садашњим Беранама, и Београду, на Факултету политичких наука, на коме је магистрирао и докторирао, учењу политике, вери, кувању...

Рођен је 21. маја 1960. године у Иванграду у Браку Вукадина, дипломираног правника и Милосаве. 

Живи у браку са Љиљаном, дипломираним правником. Имају две кћерке: Мину (6) и Исидору (4).

Шта посебно памтите из школских дана?

У гимназији сам био у јако добром разреду. Сви спадамо у генерацију успешних. Многи од нас су докторирали. Воде предузећа, школе, факултете... Са нама је био и Љубиша Станковић, који је у свету познат као доктор електротехнике. Био је и ректор Универзитета у Подгорици, а и нама је, у току школовања, иако вршњак, био „професор”.

Чему вас је учио?   

У то наше тинејџерско време Љубиша је био два пута првак Југославије у математици. Ми смо се, уочи писмених задатака, окупљали у стану једног од нас, да би се за тај тест добро припремили. Љубиша нам је задавао задатке, а после је кренуо од једног до другог и све контролисао, исправљао, објашњавао...

Колико сте се давали спорту?

Нисам никад био члан неке екипе. Волео сам и фудбал и кошарку, али посебно добро сам играо баскет, кошарку на један кош, у распореду три на три. Иванград је био центар кошарке за Црну Гору, јер је, крајем шездесетих, много пре Будућности из Подгорице, био прволигаш.

Чиме је обележено учење у Београду?

Моја кућа је тада био студентски дом. Живео сам у четворокреветној соби са још тројицом илегалца и није нам било тесно. Дизао сам се у пет сати да бих обезбедио место за учење у читаоници. Али, један догађај ми је посебно остао у сећању. Било је то 24. маја 1979. године, кад је последњи пут ношена штафета за Титов рођендан. Штафета је преноћила у Студентском граду, уз добру свирку великих имена тадашње рок и поп сцене.

И шта се догодило?

Раније сам отишао на починак, а негде око три, четири часа, у рано јутро, пробудио ме јак прасак. Певачица Слађана Милошевић је позвала студенте да јој се придруже, али бина није издржала ту тежину и тај ритам. На срећу нико није био повређен. Сишао сам доле. Концерт је настављен. И угледао сам фасцинантну слику: Први зраци сунца су нас мазили, рађао се нови дан, рок група „Септембар” је свирала, а чувени Јанез Бончина је певао песму „Домовино моја”... 

Које још „слике” памтите?

За све нас је боравак у Студентском граду била права школа живота. Ко је хтео да се забавља, могао је. Ко је желео да учи, имао је за то све услове. А ко је волео да се свестрано образује, могао је и то да учини. Јер, овде су организоване изузетне тематске вечери. Долазили су ту познати економисти, филозофи, психолози, правници... У гостима су нам била и водећа позоришта. Организоване су пројекције циклуса филмова... И то све бесплатно!

Колико сте били без посла?

После завршеног факултета шест година нисам могао да нађем посао. Али, нисам баш улудо губио време. Уписао сам се на постдипломске студије, а радио сам као гардеробер у хотелу „Метропол” и у хотелу „Југославија”. Тада сам упознао једно друго лице Београда.  

Кога се посебно сећате?

Професора Обрадовића са стоматолошког факултета, уз напомену да ми није род. Он је, уз моју сарадњу, начинио шалу која карактерише атмосферу тог доба. Професор ми је унапред платио гардеробу уз договор да му при одласку, кад ми понуди новац, кажем „Не, не господине. Професори Универзитета не плаћају гардеробу”... И кад се то догодило професор је, ликовао, а његови другари су били збуњени.

А да ли се упознали дно живота?

Посредно да. После магистратуре сам отишао у Иванград због очеве болести. Нажалост, он је умро, па сам се вратио у Београд. Преко студентске задруге сам добио задатак да у Винчу, на депонију, са друговима, однесем гомилу трулог воћа. Кад смо то воће бацали скупила се ту група људи који су у том воћу тражили мање труло... Рекао сам тада: „Овим људима више ништа не може да се догоди – сем да буду мртви”.

Како сте прилазили љубавима?

Ту ћу вам, као примеран супруг и отац две девојчице, дати општи одговор: Љубавима сам прилазио као и сви млади и слободни људи.

Кад сте нашли први посао?

Било је то 1988. године. Примили су ме у Градски комитет Социјалистичког савеза. Одлучујући потез повукао је Светозар Мијајловић, који је спортски био везан за Црвену звезду, а ја сам био и остао навијач Партизана. Тога дана сам гледао фудбалере Звезде и Милана (1:0). То је она утакмица која је због магле поништена.

Ко Вас је обликовао политички?

Од осамнаесте године сам био члан Комунистичке партије Југославије, а од тридесете Социјалистичке партије Србије. Био сам у Градском одбору СПС-а. када су ту били Александар Бакочевић и Нада Поповић Перишић. А у велику политику сам ушао 1992. године са Небојшом Човићем, он је био председник Градског одбора СПС-а, а ја секретар.

Како сте ушли у брак?

Љиљу сам упознао преко пријатеља. Забављали смо се годину и по дана пре него што смо 1998. године одлучили да уђемо у брак. Љиља је радила у ЦИП-у, код Милутина Мркоњића. Од тада добро знам и Мрку. Он је диван човек. Широке је руке, благог срца и јаког гласа.

Како се борите за последњу реч?

И у кући и на послу, пре свега, аргументима до границе стрпљења, а после, понекад, дођем у ситуацију да кажем: „Е, овако мора да буде”. А ретко кад ми је последња реч и ћутање, јер она може да буде и крај неких односа. Често није проблем у томе што ме неко лаже већ у томе што хоће и да му верујем. Као што, признајем, није срамота не бити у праву.

У ком светлу памтите деведесете године?

Сигуран сам да је рушење Југославије, као једне од најлепших земаља света, било планирано споља. А кад је у питању унутрашња ситуација чињеница је, исто тако, да је, сем тих утицаја споља, било и слабости изнутра. Партија на власти је могла да води земљу и другачије. Народ је то осудио 2000. године. И сад је само важно како да се крећемо даље. Јер, ни у Европи нам ништа неће пасти с неба.  

Да ли сте упознали Милошевића?

Јесам. Било је то 1993. године. Имали смо дужи разговор. Видели смо се и кад је био затворен, овде, а и у Хагу. У Београду ми је рекао: „Не осећам се добро. Ипак, надам се да ће све бити уреду. Али, знам да би многи волели да ме нема”.

Како доживљавате Тадића?

Као разумног човека који се труди да ослушне глас свих и да нађе решење које је у интересу Србије. Упознао сам га 18. фебруара 2004. године кад ми је честитао рођење старије кћерке. Код њега ми је веома значајно поштовање саговорника.   

Шта мислите о прислушкивању?

Све најгоре. То је прљавштина која постоји у политици Србије. Догодило ми се то у јуну прошле године кад сам, у кући мог пашенога Зорана Лилића, причао о могућим коалицијама. А много је при објављивању тих разговора мењано, додавано и прећутано... Поднео сам кривичну пријаву против свих учесника у том срамном догађају, а спор још тече. Ово су радиле неке службе. И то је срамота државе и тих служби.

Који вас однос разгаљују?

Кад уђем у кући и кад ме на вратима сачекају и загрле ћеркице... Е, онда све остало пада у „воду”... Наши изливи нежности све потиру...

Да ли сте верник?

Крштен сам, али не идем често у цркву. Држим се правила: Не ради другима оно што не би желео да други ураде теби. Чини добро и добру се надај...

Да ли сте за сексуално васпитање у школи?

Нисам против ове идеје, али пре увођења сексуалног васпитања у школе овај предлог мора да добије стручно мишљење. То би могло да се догоди у оквиру демографског развоја Србије. Јер, сексуалност је, и по речима професора Љубомира Ерића, „сама срж људског постојања”, а нас Срба има све мање...

Колики значај дајете јелу?

Трудим се да не останем гладан, али не претерујем у јелу. Знам да припремим пијаног шарана. Ипак, не кувам у кући...