За мање од десет дана почеће Европско првенство у рукомету, чији је домаћин наша земља. Доћи ће велики број најпознатијих и најбољих рукометаша Европе и света, међу њима и један од најбољих на планети, Никола Карабатић, рођени Нишлија, који брани боје светског, олимпијског и европског првака Француске.

Пре свега питали смо Николу да ли се радује доласку у Србију?

Пресрећан сам из много разлога. Поново ћу бити у земљи у којој сам рођен и у којој сам провео прве године живота. Моја најближа родбина коју имам, осим мајке и брата, а која живи у Нишу, биће са мном у Новом Саду све време шампионата, до краја јануара. Радујем се и сусретима с многим пријатељима из рукометног света и из Београда и из Ниша и осталих околних земаља. Знам да се у Србији, где је по традицији незаборавно гостопримство, сва такмичења организују до перфекције. Надам се да ћу у Београду сусрести пријатеље из Ниша, пре свега градоначелника Милоша Симоновића и људе из Железничара, новинаре из мог родног града. Пре две године проглашен сам почасним грађанином спортским амбасадором Ниша. И због тих људи који су ми указали велику и посебну част, али и у знак сећања на године које је мој отац провео у Нишу и Чаиру, из пијетета према њему и његовим пријатељима и другарима, пуна срца долазим у Србију, земљу у којој сам рођен и једну од својих домовина.

Где сте сада?

Тренутно се наша репрезентација налази Кап Брету, границе са Шпанијом. Изабрали смо мирну средину и одавде ћемо, преко Париза право за Србију, пред сам почетак шампионата. Окупили смо се одмах после новогодишњег празника и према замисли селектора Клода Онесте треба да се још боље уиграмо и потпуно спремни дочекамо шампионат.

Каква је ситуација у репрезентацији Француске?

С нама на првенству у Србији неће бити двојице мојих саиграча из Монпељеа, и стандардних репрезентативаца Гигуа и Хон Рубиа који су повређени. Селектор је уместо њих позвао само једног играча, врло перспективног Бутоа, из екипе Денкерка.

Шта очекујете од „Евра 2012”?

Увек настојимо да покажемо да смо најбољи, а тако ће бити и сада. Долазимо да освојимо нову титулу првака Европе. Познато је да је најтеже освојити европско злато, јер многи се надају и припремају да нас скину с трона.

Ко ће вам бити највећи ривал у трци за медаље?

Ми ћемо изгледа у много варијанти, или у четвртфиналу, или полуфиналу на Хрвате, односно они на нас. Никоме неће бити лако. Зато сви и могу до саме завршнице. Не треба заборавити Немачку, Шведску, Данску, али ни домаћина Србију. Имаће Србија уз себе изванредну публику, какве ретко где има, а дуго се припремају за повратак у европски и светски врх. Мислим да изабраници Веселина Вуковића, одличног стручњака, неће пропустити прилику да то и остваре. Уосталом, на наду у успех имају не само као домаћини шампионата, већ и као одлична екипа састављена од изузетних појединаца из екипа најбољих европских клубова. Шансе ће за Србију бити веће ако прође у други круг такмичења и паметно и рационално искористе квалитете појединаца. Имена попут Момира Илића, Шешума, Вујина, одличног Никчевића, Рнића, Ненадића, врло квалитетних голмана гарантују добре резултате, али и као екипа морају да буду јаки.

----------------------------------------------

Човек за трофеје и медаље

Никола Карабатић је рођен у Нишу 11. априла 1984. Јесени те године Бранко, који је пет година био на голу нишког Железничара, отишао је у Робертсо, екипу прволигаша Француске из Стразбура.

Из Ниша у Француску и Старзбур, Никола је са мајком Радмилом отишао у лето 1986, када је она завршила студије медицине и обавезни лекарски стаж. Две године касније, 19. априла 1988. родио се и Николин брат Лука.

Никола је рукомет почео да игра у Фронтињану, са осам година, одмах пошто се породица преселила из Стразбура у овај градић тридесетак километара од Монпељеа. Са 15 година прешао је у омладинску екипу Монпељеа, а у јесен 2001. прекомандован је у прву екипу.

С Монпељеом је већ 2002. освојио титулу првака Француске, а у наредној сезони и пехар Лиге шампиона Европе. Са 20 година добија позив и у репрезентацију Француске у којој убрзо постаје незаменљив.

Од 2005. до 2009. био је у немачком Килу, са којим је освојио три титуле Бундес лиге и два пута био првак Европе. У Монпеље се вратио у лето 2009, а с њим је седам пута био првак Француске.

Са репрезентацијом Француске освојио је две титуле првака Европе, две титуле првака света и златну олимпијску медаљу у Пекингу 2008.