Ни у бифеу београдског позоришта „Атеље 212” нема исте атмосфере са Светланом Цецом Бојковић и без ње. Дошла је пет минута после мене и у тај суморни простор је, звонким гласом, смехом од срца и општом ведрином, унела ону атмосферу коју сам ту очекивао. У том стилу смо, у њеној гардероби, почели и завршили наш разговор.

После општих података: да је рођена 14. децембра 1947. године као јединица у браку Вере, домаћице, и Цветка, геодете; причали смо о низу догађаја из њеног живота, а и о осећањима, срећи, љубави...

Од њених значајних улога издвајам неке, награђене: Октобарску је добила 1990. године за Берлизу у „Ученим женама” и за Касандру у „Агамемнону”. То су Молијерова комедија и античка трагедија. Крајем осамдесетих је за улогу у филму „Пас који је волео возове” добила у Пули „Златну арену”. Прва је добитница награде „Жанка Стокић” (2003), за укупан рад... А шира публика ју је заволела због „Бољег живота”, „Срећних људи”, „Породичног блага”...

Имала је два брака. Први са глумцем Милошем Жутићем и други са редитељем Љубомиром Муцијем Драшкићем, а већ шест година живи сама. Има кћерку Катарину Кају Жутић (37), глумицу „Атељеа 212”.

Чиме сте обележили одрастање?

Оним што су од мене тражили родитељи. Била сам одличан ђак, чак „вуковац”. И то у првој генерацији кад је уведено то признање. Било нас је само шесторо у Београду! А и посебно сам учила језике и свирање клавира. Једино су ме поштедели спорта.

Ипак, шта је за Вас спорт?

Не могу да не размишљам о спорту зато што је и глума једна врста спорта. Наравно, у духовном смислу. Јер, и у глуми има такмичења, такмичења са собом. А уверена сам да се то догађа и спортистима. То је онај тренутак кад, после силних тренинга, спортски ас превазиђе себе. То је оно што Јапанци, у кенду, кажу: „Не мачујем ја, мачује мој мач”... То се, некима, дешава и у глуми.

Кад сте ушли на сцену?

Догодило се то кад сам имала шеснаест година. Била сам, после рада у школској драмској секцији, члан аматерског позоришта „Дадов”. У почетку сам се бавила режијом. Моји глумци су били Горан Султановић и Предраг Ејдус! А после тога сам, код редитеља Зорана Ратковића, добила улогу у Шекспировој комедији „Много вике ни око чега”. И то је, стицајем околности, мој једини Шекспир у каријери.

А кад Вас је глума освојила?

При кретању у том смеру све ми се догађало брже него што је то уобичајено. Две године после уписа на Академију била сам, још као студент, по одлуци Бојана Ступице, примљена за сталног члана ансамбла Југословенског драмског позоришта! И те 1968. године играла сам у седам премијера(!), а имала сам и осму, личну: удала сам се за глумца Милоша Жутића. Потом сам, 1970, дипломирала, а врло брзо, крајем 1972, донела сам на свет Катарину, моју Кају.

Како сте то доживели?

Јако сам желела да родим, а имала сам, пре тога, проблеме са трудноћама. Зато сам ову трудноћу прихватила као дар од Бога. Била сам врло срећна. Током ове трудноће имала сам само позитивне мисли. А порођај сам доживела као космички доживљај. Јер, не постоји ништа на овом свету што може да се пореди са треном кад сам чула први плач моје Каје...

А шта Вам се догодило са браком?

Удала сам се кад сам имала двадесет једну годину, а Милош осам више. Били смо недозрели за брак. И дошло је до ерозије наше заједнице, али не и нашег људског односа. Тај наш људски однос није изостао до краја његовог живота, до 1993, до његове педесет четврте године, упркос чињеници да смо обоје били у новим браковима. Ја са редитељем Љубомиром Муцијем Драшкићем, а он са глумицом Огњанком Огњановић са којом је добио сина Ђорђа (сад 20 година)... А и нас две смо биле и остале јако блиске. Милоша је савладала најтежа болест.

Кад сте ушли у други брак?

Моји бракови су се преклопили 1983. године. У заједницу са Муцијем ушла сам пре развода од Милоша. Моја и Муцијева љубав била је јача од свих правних норми, а званично смо се венчали тек 1990. године. Јер, и он је, из свог првог брака, изашао на исти начин као ја из свог.

Зашто сте 1984. дошли у Народно позориште?

У Југословенском драмском сам провела шеснаест година. Стасала сам као глумица, а онда ми је све то било као и са браком. Једноставно сам имала потребу да и у раду нешто променим у свом животу. У новој средини сам, на најлепши начин, провела девет година. А 1993. сам отишла у слободне уметнике само због једног човека – Александра Берчека. Тада сам казала: „Реци неспособном да је неспособан, па ћеш видети на шта је све способан”.

У чему је био проблем?

Истина је, пре свега, да је Берчек сјајан глумац. Међутим, он је човек који не игра у позоришту. Јер, очигледно, има неки отпор да глуми на „живој” сцени. А у младости је показивао неку врсту презира према свима нама који волимо театар. Е, ја то нисам заборавила. И пристао је да буде директор позоришта. А то је била политичка одлука.

Зашто је Муци одустао од живота?

Он је крајем деведесетих почео да тоне у неку врсту депресије, а прави израз је одустајање од живота. Никад пре тога није хтео да се „чекира” код лекара. После бомбардовања другари су га одвели у болницу „Свети Сава” и тада му је констатован проблем са крвним судовима. Умро је 2004. од срчаног удара у шездесет седмој години.

А Ваша утеха је и просвета?

Пре четири године прихватила сам рад на Академији лепих уметности заједно са редитељем Милицом Краљ, кћерком мог кума Петра Краља. Сад ову генерацију очекује дипломски испит. Деца су нам одлична, али то више нећу да радим. Тај посао ме веома исцрпљује. Мислила сам да ће глума полако да ме остави, али то се не догађа. И даље сам јако активна.

Шта сте учинили у политици?

Била сам председник драмских уметника Србије, а сад сам остала у Уметничком већу. У време мог мандата поносим се што сам покренула позоришни лист „Лудус” и што сам оформила Фонд за помоћ глумцима у пензији за куповање лекова и неких других потреба. Иначе не мислим ништа добро о укупној политици у Србији. Јер, у питању је, уметнички речено, лоша режија и још гори текст, а о „глумцима” да не говорим...

Које планове имате?

Хоћу да имам довољно времена за одмор и опуштање. Јер, још сам у годинама кад могу да уживам и у другим облицима живота. То је раније пролазило поред мене. Јер, све ми је било усмерено ка професији. Почела сам да негујем себе. У смислу да путујем, да читам лепе књиге... То нисам никад радила. А умем да будем и сама...

Како су се понашали Милош и Муци?

Милош је много бринуо о мени. И то ми је одговарало у старту. Али, ова његова брига је, после десетак година, како сам сазревала, почела да ме оптерећује. А кад сам упознала Муција била сам потпуно оформљена. Он ме тако и доживљавао, па сам, уз њега, имала осећај веће слободе.

Са ким сад делите осећања?

Са пријатељима. И, наравно, са Кајом. Али, ја се трудим да је не гушим. Више волим да она зове мене него ја њу. Али, немам више оних лепих тренутака као кад сам срећу делила са Милошем у гимназији и на Академији, или на летовањима, у другом браку, са Муцијем. Обојица су ме волели, а и ја њих. Уз њих сам била потпуно заштићена...

Ко Вам је остао недостижан идол?

Немам недостижних идола, јер ја себе доживљавам потпуно реално и знам да сам у свом послу учинила најбоље што сам могла. И у том смислу сам миран човек. Наравно, свиђала ми се глума и став Мире Ступице, Марије Црнобори, Оливере Марковић...

Мира је имала три брака, а Ви само два...

Миру је била фантастична глумица и дивна жена која се, стицајем околности, три пута удавала. Било би добро да је у том смислу достигнем. То је у реду. Слажем се...

Да ли верујете у љубав са млађим мушкарцем?

Немам никаквих предрасуда кад је реч о односу старије жене и млађег мушкарца. Верујем и у такву љубав. Једино је важно да то, стварно, буде, узајамно, искрен однос, а не симбиоза користи са било које стране. Ипак, лично не бих желела да се нађем у таквој ситуацији, јер, вероватно бих сумњала у његова осећања. Јако бих се мучила. Зато бих волела да ме та чаша сласти мимоиђе.

Шта је за Вас љубав?

Ајде да пођемо од тога да ја волим живот. За мене је и то љубав. Умем да се радујем и да будем усхићена. Успела сам у себи, у свом духу, да сачувам свежину младости. Знам да све настаје из љубави, а не из мржње. Зато је за мене љубав све што ми прија и све што ми подиже животни ерос.