Фудбалска интелигенција припада играчима

Многим љубитељима фудбала је Барселона постала досадна. Понекад се чини као да тим који игра превише добар фудбал мора да се прилагоди лошијим тимовима да би утакмица била занимљивија. Гледаоци су научени на такмичење, а не на естетику игре. Фудбалски укус се култивише као што се култивише осећај за музику, литературу илиуметност уопште. Прави љубитељ фудбала није острашћени навијач и уме да препозна да је Барселона заиста спасила фудбал, иако та чињеница на жалост вероватно неће произвести у остатку фудбалског света ону врсту здраве сујете која доводи до покушајада је достигну. То је зато што иза Барсе стоји одређена филозофија, не само фудбала већ и менталитета и културе.

Појава Барселоне је довела до тзв. „Луис-Шмелинг парадокса”. Џо Луис и Макс Шмелинг су били највећибоксеритридесетих година 20. века, први Афроамериканац а други Немац, а на њиховом примерузасновани су покушаји теоретичара из шездесетих година дауспоставеполитичку економију спорта и утврде штаје нужно да би такмичење било атрактивно. Другим речима противник мора да буде барем приближно јак да би сусрет био занимљив, и то се управо десило када се у времеЛуисове доминације појавио Шмелинг и кад су њихове борбе постале врхунски спектакл. Ово се данас нарочито види у индивидуалним спортовима, као што су тенис, голф или Формула 1, који не би били ни приближно атрактивни кадаби у њима доминирао један такмичар. Међутим,фудбал је нешто друго, а битна је и чињеница да Барселона није толико одмакла од других да је апсолутно недостижна.

Остатак фудбалског света, нарочито председници клубова, тренери, играчи и навијачи не могу да поднесу феномен Барселона, из простог разлога што је доказ њихове слабости и неумећа. Поред тога што је стварајући своје играче тотално поразила логику капитала по којој новац ствара најјачи тим, она игром сваког европског викенда и среде доказује да су сви други у погрешном филму. Супарници, како председничка сујета, тренерски ум тако и навијачки набој,једноставно не могу да сакрију своју фрустрацију. Жозе Мурињо суверен, одлучан и бахат у Премијер лиги потпуно је променио понашање, комуникацију са медијима, израз лица. Поред тогашто је Рамоса, Пепеа и екипу Реала, којана терену толико пута није успевала да сакријесвој очај,нахушкавао на Месија и дружину, сам је највише допринео нарушавању имиџа „краљевског клуба”.

Нормално је и да Барселона игра бољи и уигранији фудбал од репрезентације која је доста мање на окупу. Међутим,и поред свих критика на рачун Дел Боскеа, Шпанија је у финалу Европског првенства поново разголитила европски фудбал и посрамила противнике и мрзитеље. Фудбалска јавност, иначе слабо фудбалски образована, је прозивала Шпанију за тактику и игру уместо да покуша да испровоцира читав остали фудбалски свет да кренестопама Шпаније и Барселоне, иако је у томе увелико закаснио.

Цела Шпанија,која се радује успеху своје репрезентације акоја презире Барселону,требало би да буде захвална Барси што је створила такве играче и такву игру чијом су највећом заслугом освојили три велике титуле заредом.

Феномен Барселона која игра левичарски фудбал како би то рекао Меноти, може да се подигне на политичкиниво, економскиили културолошки. Она је ослањањем на сопственушколу и своје људе лепотом поразила бахате власнике и инвеститоре највећих светских клубова који мисле да се успех купује као што купују јахте, хотели, ламборгинији... Можете ли дазамислитефрустрацијуамеричких тајкуна, нафташких шеика или руских олигарха у Премијер лиги? Посебно болно за струку је то што је Барселона поразила сујетни ум фудбалских тренера којем је у модерном спорту додељена улога великог стратега и зналца, тактичара са шаховским умом, или с друге стране тренераса јаким карактером фелдмаршала, како зову Фабија Капела. Великог удела у томе имају медији који су од почетака фудбала стварали тај фудбалски архетип и то чине и данаскадауздижу Муриња, Фергусона, Липија и другеславећи њихову фудбалску интелигенцију. Нико да се сети да је фудбал јако једноставан и да је довољно да се играчима од малена усади одређена филозофија игре коју они касније репродукују уз најситније корекције тренера. Другим речима фудбалска интелигенција припада играчу.

Колико је важна филозофија игре,а не тактика најбоље демонстрира Барса. Она,откад доминира европским и светским фудбалом,увек игра на идентичан начин, док њени противници испробавају све тактичке варијанте и на крају заврше играјући герилски фудбал. Фудбал и тактика која се заснива на бункеру и контранападу је обично тактика далеко слабијих, просечних европских екипа, међутим против Барсе и европски гиганти су принуђени да играју тако. Гротескно је видети највеће европске клубове и звезде како против Барсе играју деструктивно ичесто не успевају да сакрију свој бес.

Уигри Барселоне не може да ужива само онај конема довољно изражен фудбалски укус. Оном коме досади Барселонина игра је као љубитељ музике којем је досадио Моцарт. То је процес десензибилизације просечног фудбалског гледаоца навикнутог на епику хиперкомерцијализованог британског фудбала. Премијер лига је слична холивудској продукцији акционих филмова, у којој је динамика најважнији елемент. А ако фудбал икад буде могао бити схваћен као уметност ова Барселона је нешто најближе томе. Иначе,менталитет шпанског навијача је другачији од острвског. Шпанцу није важна победа по сваку цену већ и лепота, док је британском фудбалском конзумеру најважнија победа, а ако она изостане онда играч мора да „остави срце на терену”. Оставити срце је био императив још од Тројанских ратова и Хомеровихепова и иако су прошле хиљаде годиначовечанство није напредовало у осећају за лепо.Мускулинизација спортова одржава епски ерос у култури.  

Барселона као „инцидент”у европском и светском поретку спорта је од огромног значаја и има симболичке као и реалне импликације. Оно што су пре појаве Барселоне и њеног деривата шпанске репрезентације вајни фудбалски стручњаци и коментатори постулирали је да је у модерном фудбалу илузија играти леп фудбал и истовремено побеђивати. Такво мишљење се систематски градило у фудбалским експертским круговима и добило јестатус аксиома унутар фудбалске „науке”. Они који су се борили за лепфудбал и говорили да је он могућ били су обележавани као романтичари који не поимају реалност фудбала. Тареторикајеутицалана јавно мњење и просечног љубитеља фудбала, а њен циљ је био да фудбалски стручњациприкријусвоје незнање, безидејност и некреативност. То је исти онај менталитет који се усађује људима да верују да другачији свет није могућ. Није претерано рећи дато транспоновано у друштво показује да је оно што је обележено као „утопија”уствари оствариво, а то град Барселона и Каталонија,као једно од ретких места у којима је макар и кратко постојаореални анархизам и апсолутна егалитарност,најбоље сведоче. Довољно јесамо прочитати Орвелов „Омаж Каталонији“.

Бивши фудбалер и репрезентативац Србије