Спорт и сексуалност

Последњих деценија двадесетог века догодила се невероватна сексуализација спорта. Наравно, као и све друго, било би методолошки погрешно гледати процесе унутар спорта одвојено од културног контекста, тако да се почетак тог тренда назире већ после сексуалне револуције шездесетих и седамдесетих година прошлог века. Данас се стигло до тог степена да се све што поседује и најмањи еротски импулс и потенцијал излаже процесу сексуализације.

Спортисти се заједно са глумцима, певачима и манекенима смењују на насловним странама модних, лајф стајл и сличних часописа, што руши и последњу илузију да би спорт могао да буде било шта друго осим део шоу бизниса и индустрије забаве. По истој комерцијалној матрици спортски недељници и часописи мутирали су у полуеротска издања, а можда најилустративнији пример је „Спортс илустрејтид”, најчитанији светски магазин о спорту.

Сам спорт, као физички феномен, кроз покретљивост и динамику поседује инхерентну сексуалност. Међутим данашњи спорт, у ком је атлетска, тј физичка компонента доминантна изражава једну врсту агресивне, сирове сексуалности без компоненте чедности, и не може никако да се пореди са плесом у којем је изражајност тела много суптилнија. Сексуалност као зоолошка категорија, у плесу, уметничком клизању, ритмичкој гимнастици или синхроном пливању је сублимисана у једну артикулисану еротску привлачност, која је антрополошки узвишенија, а психокултурално ослобођена искључиве инстинктивности.

Мушкарци и мишићаве спортисткиње

У женском спорту, који је постао изразито мишићав, мушкарац види губитак женствености, а жене види као мушкобањасте и лезбејке. Серена Вилијамс важи за симбол мишићаве жене којој није место у спорту. Мушка нарација у спорту жени налази место у чирлидерском покрету, улози истренираних и лепих навијачица и водитељки – феномену који је зачет на италијанској телевизији, улози лепотица које дефилују између рунди у боксу, или на трибинама где не могу да побегну камери и широком мушком аудиторијуму.

Хипици, деца цвећа и натуралисти, који су кроз ослобођење сексуалности хтели да ослободе човека уопште, нису били свесни способности капитализма да сваку друштвену идеолошку струју или отпор инкорпорира у свој смисаони хоризонт и подреди их логици тржишта. Они су дали капитализму оно о чему он тада није ни могао да сања, наиме огромно експлоатационо поље ослобођене сексуалности, које је комерцијално непресушно, јер се потражња артикла секс индустрије заснива на једном од најјачих биолошких инстиката.

Паралелно са комерцијализацијом секса дошло је до развоја масовних медија као главног фокуса комерцијализоване сексуалности, које траје и данас. Као што препуне полице супермаркетског раја удовољавају нашој похоти за храном и конзумерством тако видеотеке, сексшопови и шаренило киоска, којим доминира женска полунагост, треба да задовоље наш постмодерни либидо.

Пошто позирање, сликање и приказивање интимних делова тела не укључује ни један други атрибут људскости осим чисте телесности оно може да се упореди само са једним – са проституцијом. То су једина два феномена којима доминира искључиво телесност, али једно је посредно давање путем слике, порнографија, а друго директно физичко давање. Ипак, они се спајају у томе што је утицај на конзумера у смислу побуђивања сексуалне жеље исти. Та два феномена идентичним чини и то што, као у стриптизу и проституцији, висина хонорара зависи од степена откривања или приказивања интимних делова тела.

У том контексту се, унутар избора за мис и сличних такмичења, развила идеја да се девојке и интелектуално презентирају, па им се постављују једно или два питања на основу којих се закључује о степену њиховог образовања. То је урађено баш да би се избегао тај приговор вулгарности, коју искључиво приказивање лепоте носи са собом.

Аутосексуализацији се излажу углавном девојке (а све више и мушкарци) који тржишту немају шта друго да понуде осим свог изгледа. Обично се ради о неталентованим певачицама, глумицама па и спортисткињама које скандализацијом свог тела покушавају да остану актуелне и у фокусу јавности, не би ли тако зарадиле било какав новац. Од таквих особа не само да живи шоу бизнис идеологија већ и целокупна рекламна индустрија. Прво правило маркетинга је – ако не знаш како да продаш производ стави слику атрактивне жене.

Бекам и Курњикова нису изузеци

Провокација је и даље најактуелнији постмодерни производ и основни вид комуникације, унутар друштва које само себе спектакуларизује. Те девојке, од свог образовања имају оно маркетиншко и временом стичу осећај вредности свог тела у маркетиншкој логици, и осећај за оно „шта се тражи”, што на крају прераста углавном у вулгарност и неукус. Ова врста „давања себе”, међутим, у данашњој свеопштој пауперизацији и бесперспективности, све мање може да се замери тим младим људима. Поред тога, данашње време слике, појавности и медијске фантазме оставља за собом осећај да се, ако се не не постоји медијски, не постоји ни на једном другом нивоу стварности, тако да оних ворхолових петнаест минута славе за многе може да значи петнаест минута живота. У најбуквалнијем смислу.

Међутим, поражавајуће је то што већ етаблиране спортске величине и људи који су успешни у јавном послу којим се баве, пре свега захваљујући свом таленту, не пропуштају прилику да се скину. То није ограничено само на феномене Бекама или Ане Курњикове. Данас готово да нема спортисте који не би пристао да се скине за неки календар, постер или у сврху пропаганде неког производа. Колико је то свеприсутно и колико је далеко отишло илуструје пример многих рагби клубова и репрезентација чији играчи готово потпуно голи позирају за разне часописе и постере. Рагби култура, која себе сматра оличењем хетеросексуалне мушкости и мачоизма, од својих играча производи геј-иконе.

Спортисти, а нарочито спортисткиње, били су последња шанса да се деци, тинејџеркама, младим људима да идол достојан поштовања и дивљења. Конотираност спорта здравим начином живота, фер плејем и моралним интегритетом је међутим искориштена да би спортска бирократија и фирме које њом управљају потурила маси младих људи спортске фигуре којима се они играју. Због тога спортска индустрија и јесте најперфиднија. Зато што младе спортисте несвесне свог друштвеног положаја и улоге, користи за промоцију спорта којим управљају, односно својих корпоративних интереса. Зато се уопште не устручавају да „скину” спортисте и спортисткиње који су неретко и сами у тинејџерском добу.

Уосталом, то је суштински део „друштвеног уговора” унутар комерцијалног спорта, спортисти фаустовски пристају на све, док с друге стране машинерија институционализованог спорта и маркетинг има задатак да од њих направи мистичне, надљудске звезде. Другим речима, кад спортиста не би пристао на служење моћи корпорација и медија, не би ни приближно био оно што је сад унутар друштва и његовог система утицаја, не би зарађивао толики новац нити би изблиза био толико популаран и славан, јер су његову целокупну јавну слику и утицај креирали баш они.

* аутор је фудбалер Бурсе и бивши репрезентативац Србије