Бело Блато  –  Док се у другим крајевима, када је температура испод нуле, људи увуку у куће и не одмичу од пећи, у Белом Блату, недалеко од Зрењанина, хладно време је разлог да се изађе на околна поља. Време је за сечу трске, а из иностранства стижу сигнали да ће она ове године поново бити тражена роба, нарочито када почне грађевинска сезона.

Бело Блато смештено је у ритовима између приобаља река Тисе и Бегеја. То подручје је погодно за раст самоникле трске јер је село окружено барама, рибњацима и понеком њивом. Птице, жабе и многобројне врсте инсеката барску трску користе као азил и место опстанка.

Трска се жање у специфичним зимским условима и жетеоцима је изузетно тежак посао, али, ипак, мештани су годинама на овај начин остваривали приходе који су многима омогућавали какво-такво преживљавање. Посао се обавља у време највећих хладноћа јер је тада сазрела па јој се, пошто су мочваре где расте залеђене, може прићи.

Мада су се последњих година,  док су се у експлоатацији појављивали Холанђани, користиле и прилагођене косачице, нека врста комбајна, радници трску секу углавном ручно, уз помоћ алатке која личи на нешто између мача и српа. Реч је у ствари о обичној коси којој су скраћени дршка и сечиво. Пошто овде живи низ етничких скупина, она има више назива. Мађари је зову ђаласка, Словаци ваго, а Срби коса за трску, док Бугари и Роми алатку називају једноставно коса. Искусни трскари кажу да је најбоља она којој је сечиво дуго 30 центиметара, док је дужина дршке, у зависности од висине човека који је користи, од 60 до 70 центиметара. Кује се тако да јој оштрица буде што тања, док је на терену оштре брусним каменом или, како га овде називају, „гладилом“.

Ове сезоне се један сноп пожњевене трске плаћа од 30 до 40 динара, дневно се може посећи четрдесетак снопова, мада, како прича Белоблаћанин Роберт Шпајерс, искуснији могу бити и много продуктивнији.

– Могло би се посећи и дупло више, али тај темпо се не може одржавати дуже време – објашњава он док демонстрира сечу. Жетеоци тршчано пруће везују у снопове и превозе до радионица за прераду. За скидање трске углавном се ангажују надничари.

Бело Блато има око 1500 становника, а својевремено је бар седамдесет одсто радно способних на неки начин било везано за жетву и обраду биљке која прекрива околне мочварне пределе. Уочи кризних година, када се прерада одвијала у тада јединој трскари пољопривредне задруге „Јединство“, извозило се и по два милиона квадратних метара тршчаних плоча. У међувремену су ницале приватне трскаре у којима су власници почињали с једном или две машине.

Трска је захвална биљка и све се више цени као природни еколошки грађевински материјал који на Западу има широку примену. Она је одличан топлотни и звучни изолатор, а поред тога што је трајна штити од радијације која проузрокује и тешке болести.

– С колена на колено се преноси прича у Белом Блату да овај грађевински материјал заобилазе инсекти и глодари. У Белом Блату причају да трска у себи садржи неку врсту киселине коју не воле мишеви, пацови и комарци, као и да се у хладовини под трском најлепше спава – каже Мирко Года, власник фирме „Југотрска“ која би ове године у свет могла да испоручи близу сто хиљада квадрата тршчаних плоча. Ово мало предузеће Мирко је држао заједно с братом, а наследили су га од оца. Отац је искуство стекао у задружној трскари, а онда је у Бездану 1990. купио две машине и почео да ради сам. Сада браћа раде сваки за себе, а у селу има још неколико оваквих фирми.

Највећи купац тршчаних табла које се користе у грађевинарству је Немачка, а протеклих годину, две потражња је стагнирала због кризе. Почетком ове године Немци су наговестили нове веће поруџбине јер се из рецесије буди тамошње грађевинарство. За овдашњу трску они кажу да је најквалитетнија на Балкану.