Црна Трава – По завршетку Учитељске школе у Неготину 1971. године, Жика Јовановић вратио се у родни крај и почео да ради као учитељ у Горњем Гару, затим у Дарковцу, па у Саставу Река. У радном веку нанизао је још петнаестак различитих занимања, остајао је без посла, из председничке и директорске фотеље враћао се на село и почињао из почетка.

– После учитељевања, отишао сам у општину и почео да радим на пословима цивилне заштите. Затим сам био председник омладине, онда радио у општинском комитету Савеза комуниста као стручно-политички сарадник за информисање, након чега сам четири године био начелник Општинског штаба територијалне одбране, будући да сам у војсци завршио школу резервних официра. На функцију председника СО Црна Трава изабран сам 1982. године. То је тада била челна функција у локалној самоуправи, мени је тада била 31 година и био сам један од најмлађих председника општине. У то време, уз помоћ републичког фонда отворили смо 650 радних места, изградили преко педесет станова, обезбедили стимулацију за кадрове који су дошли да раде на овом неразвијеном подручју – присећа се Јовановић у разговору за наш лист.

Четири године касније, каже, одлучио је да се повуче из политичког живота. Постао је заменик директора, а потом и директор Пољопривредног предузећа „Црнотравка”. Покренуо је развој пољопривреде, засадио малињаке и јагодњаке, почео са набавком механизације и изменом расног састава стоке. „Црнотравка” је од сурдуличког „Власина продукта” преузела фарму на Чемернику у којој је било 2.500 оваца. Након четворогодишњег директоровања – остао је без посла. Онда је 1993. мобилисан у ратну јединицу која је распоређена на границу, и Жика Јовановић постаје командир карауле у Кални.

Кад му је истекао „војнички мандат”, вратио се ангажовању у политици. Са листе Југословенске левице, 1996. поново постаје председник црнотравске општине. Након четворогодишњег мандата, поново остаје без посла, па је покушао као грађевинац, али није ишло.

– Од пре годину дана, радим као хонорарни дописник лесковачког недељника „Наша реч”. Писање из Црне Траве је компликовано, јер нема дневних догађаја. Најтеже ми је да пишем о судбини овог напуштеног поднебља, где је из године у годину све мање деце. На последњим изборима било је свега 2.022 бирача, бојим се да се до наредних избора ове двојке не претворе у јединице. Посебно ме занима судбина печалбара. Објавио сам фељтон о најстаријем печалбару црнотравског краја Стојадину Аризановићу, коме је сада 90 година. Ускоро ће се појавити и моја прва књига „Човек са врха димњака”. Кроз Стојадинову судбину, описујем живот црнотравских грађевинара – каже Жика Јовановић.

Наглашава да свих ових година није прекидао везу са родним селом Јабуковиком и свим пословима у вези са пољопривредом и селом. И док је био председник општине или директор предузећа, обрађивао је земљу, садио кромпир, чувао краве, један је од ретких земљорадника у овом крају који сеје јечам и пшеницу. Има и пластеник са раним поврћем.

          – Повремено се бавим дрварењем, правим ћумур, имао сам стругару. Једно време сам са братом држао рибњак и воденицу у којој смо млели кукурузно брашно за качамак. У међувремену сам био шеф месне канцеларије у Дарковцу, био директор погона једне београдске фабрике за прераду дрвета Црној Трави. Све су то начини да се живи и преживи – закључује Јовановић.