Књажевац – На Јабучком равништу, највећој заравни Старе планине, где је недавно почела градња првих шест хотела будућег великог туристичког центра „Бабин зуб“, притајио се и кућерак необичне дружине Зајечараца. У њој је 17 средовечних мушкараца који су се још пре 40 година одважили да крену у беспуће, сви опчињени лепотом планине.

Пре десет година саградили су, својеручно, заједничку кућу и у њој се сада друже и породично. Дружина је сада велика породица удружених породица оних 17 оснивача, са близу 70 чељади.

Жеља им је да остану на планини до краја (бескрајно) па се зато зову Дружина „До краја“. До краја другови и до краја верни планини. У смучању, планинарењу и рекреацији. У пропагирању здравог живота. Кажу да су у предворју раја па се и њихово пребивалиште зове Планинска кућа „До краја“. А када је недавно почела градња хотела на Јабучком равништу, и Дружина је, у великом весељу, прославила своја два јубилеја: 40 година дружења у планини и десет година заједничке куће.

Предводници Дружине су Ратомир Виденовић и Драгиша Милетић, познатији као Џози и Гиле. Први је већ пензионисани технолог зајечарске пиваре, има 69 година, и даље је најбољи у скијању. И најбољи је кувар. Хвале његову мусаку „на три спрата“, па „понируће“ мекице, и лаган празан пасуљ и специјално завијене сарме... Недостижан је и са више од сто излазака на Миџор, и по томе што води дневник и припрема роман о Дружини. А Гиле је економиста Има и надимак Амер, зато што живи у Америци, а на планини је готово сваке зиме. Не може без смучања и другова. Ужива и у јахању коња „домороца“ Бошка Бујера.

После њих двојице, којима су према заслугама доделили број један, и сви остали имају бројеве, све до 17. А бројеви су додељени према томе колико је ко пута излазио у планину. Без протекције: иста правила важе за инжењере, лекаре, професоре, технологе, агрономе, судије... У дружини свако има своју специјалност и задужење. Професор Петар Паунковић Шерпас је ненадмашан у паљењу и одржавању ватре и брању боровница, технолог Љубиша Соколовић Соле доказан је у познавању лековитог биља, Станимир Вукадиновић Цанко је водоноша, а најмлађи Звонимир Јеленковић Зоки је обдарен за све послове. Са собом води и своје малолетне синове „звончиће“ Марка, Милоша и Немању. Често су и супруге Вера, Мира и Бранкица на планини, а зуцка се и да су за петама мужевима склоним авантурама. Џуна (Ратко Џунић) кажу највећи је заводник, због изразите „холивудске“ лепоте.

Овако их је представио у три монографије члан број седам, Бранислав Предић, зајечарски стоматолог и званични лекар зајечарских другара. Монографије су исписане на близу 500 страница, са око хиљаду фотографија и тридесетак карикатура.

Записано је у њима како се годинама од Калне до Бабиног зуба и Јабучког равништа пешачило и до 25 километара по десет сати. Дружина је обитавала у планинарском дому на Бабином зубу, па у појати Књажевчанина Звонка Јовановића. Све до 2000. године, када је на плацу, који је Звонко продао Дружини, почела градња куће. У међувремену је пробијен и први асфалтни пут према Јабучком равништу, 1986. године. А већ идуће године до планине је стигла и прва сијалица, а 1992. године изграђени су и прва ски-стаза и први ски-лифт. Пре десет година ЕПС је саградио први хотел на Бабином зубу.

– Монографије су својеврсни времеплов о планини и њеним првим посетиоцима у минуле четири деценије – каже за „Политику“ њихов приређивач доктор Предић. – Записали смо у њој и сва имена пријатеља и симпатизера Дружине из Књажевца, Црног Врха и Ћуштице. И записали све легенде локалног становништва о настанку и називима планинских врхова и легенде о знаменитим људима. Ту је и сведочанство о онима који су повремено својим сточним запрегама по дубоком снегу извлачили наш пртљаг од Црног врха до Бабиног зуба. Није било нимало лако. Миџор је на 2169 метара, Бабин зуб на 1758, Јабучко равниште на 1506, Голема река на 1300 метара...

Све је неупоредиво лакше и лепше од када је 2000. године Дружина саградила сопствену планинску кућу. Сви су својски запели, радећи данима. Само мало новца уложено је да се купи најнеопходнији материјал. А кућа је баш права-правцијата, усељена 2001. године. У њој може да преспава 20 људи и да се за све припреми храна, у изобиљу. Кућу је пројектовао Иван Дојчиновић, архитекта, члан Дружине број 14, а градњу надгледао архитекта Петар Игњатовић, члан Дружине број 15.

Испред ове куће је недавно, у лепом сунчаном дану, приређена прослава јубилеја Дружине и грађевине њених сложних, неуморних чланова. Били су с њима и градитељи оближњих хотела. Нови градитељи обећали су да неће рушити стару градњу нити расељавати прве легендарне туристе Старе планине.

А Дружина се, понесена тим обећањем, радује бескрајно.

Стојан Тодоровић