Леушићани са свећама: за покој душе црвеноармејцу (Фото Б. Ломовић)

Горњи Милановац  – Славко Параменков није заборављен иако лежи на ободу гробља сувоборског села Леушићи, бар две хиљаде километара далеко од родне Калуге, града југозападно од Москве. Цвећа увек има у вази, а за благдане, као у прошлу суботу, нађе се неко од мештана крај његовог вечног почивалишта са упаљеном свећом.

– Имао сам, тада, 11 година и гледао сахрану црвеноармејца. Било је присутно двадесетак људи, сахранили су га без сандука, без свештеника и опела – прича нам Предраг Милосављевић.

Остало читамо са мермерне плоче коју је локално удружење бораца поставило 1974. године: „Параменков Славко, сержант VI гардијске дивизије Црвене армије, рођен 1919. године, Калуга, погинуо у борби против Немаца, 14. 10. 1944. г. Слава му!“. Над текстом је урезана петокрака звезда.

Осамдесетогодишњи Радош Лукић се свега сећа „као да је јуче било”.

– У првој половини октобра 1944. године, журећи ка Београду, црвеноармејци су водили жестоку битку са Немцима у Овчарско-кабларској клисури, одакле су, на ливаду у средиште нашег села, стигле многе волујске и коњске запреге са рањеницима. Сеоске жене су брзо приспеле са погачама, карлицама млека и другом храном за рањене Русе. После два-три сата, борци Црвене армије су кренули путем поред гробља ка Горњем Милановцу, возећи и рањенике. Догодило се да је један од њих издахнуо баш код гробља. Предали су га сељацима да га сахране и наставили даље не задржавајући се. Солунац Урош Ерић је успео да запише основне податке о умрлом борцу и они су уклесани у мермерну плочу.

Радош Лукић, међутим, сумња да је старина Урош тачно записао име црвеноармејца, некако му Славко не звучи баш руски. Могуће је да је неко друго, слично овоме. Није било покушаја да се сазна кога сахрањени има од родбине у Калуги. Истина, једном је Радоша посетио дописник „Правде” из Београда, чуо причу о догађају, снимио Параменкову вечну кућу и – на томе се завршило.

Прошло је 65 година, а увело цвеће у вази увек буде замењено свежим; у празнике, када се излази на гробље, увек се нађе понеко да Русу упали свећу и помоли се Богу за његову душу, иако је на надгробној плочи петокрака. Најревноснија у томе је старица Стојка Табаковић, чија сестра Круна, омладинка која је страдала на радној акцији Шамац–Сарајево, 1947. године, почива на два корака од црвеноармејца.