Печењевце – Једно од највећих лесковачких села, са око 1800 становника, удаљено је дванаест километара од Лесковца према Нишу, поред аутопута. До 1956. године било је општински центар, а и данас, кажу, има скоро све атрибуте општине – пошту, школу, полицију, дом културе, асфалт, воду. Креће и индустрија, пољопривреда није као некада, али се држи. Већ неколико година заговара се идеја да поново добије статус општине.

Одборник у Скупштини града Лесковца Миодраг Ракић, који нас је провео кроз село, наводи да је печењевачка црква Светог Илије старија од 150 година и да је покривала и дољевачку општину. У црквеним књигама уписана су крштења и венчања Дољевчана, али и мештана бројних других места. И то је један од доказа старости и важности овог села.

Мотив из Печењевца (Фото М. Момчиловић)

Печењевчани су, ипак, најпознатији по производњи кромпира, који су некада продавали широм Југославије. Највећи купци били су Македонци, од Куманова до Ђевђелије продавао се само печењевачки кромпир. У Далмацији су продавали млад кромпир, снабдевали су Косово. Од кромпира се лепо живело, али је данас то тржиште изгубљено. Осим мањег извоза у Русију, кромпир углавном завршава на домаћим пијацама, а дешавало се да заврши и у Јабланици кад много роди и кад цена падне на ниво неисплативости.

Пољопривредна задруга „Печењевце“ снабдевала је овом намирницом југословенску војску. После је дошао „Кооперант“, али и њега више нема. Мењали су се власници над друштвеним земљиштем, а један од последњих – предузеће „Пољопривреда“ продало је земљу Кинезима, који су једну сезону узгајали поврће, а затим су и они отишли.

Кућа Томе Здравковића (Фото М. Момчиловић )

Не ради више ни фабрика прехрамбених производа „Радан“, позната по кафама „фатима“ и „минас“ и по прашкастим производима. Приватизована је продајом на берзи и данас је користи нишка фабрика дувана као складиште. Према речима нашег саговорника, купили су је партнери из Израела и Београда који намеравају да, најзад, покрену неку производњу.

И док „Радан“ поново не крене, окосницу печењевачке индустрије чине два приватна предузећа: „Продукт“, који се бави изградњом и асфалтирањем улица и путева, има фабрику намештаја од пуног дрвета, држи бензинску пумпу, власник је Телевизије Лесковац, и „Лескожив“, који се бави прерадом живинског меса.

– Највећи број Печењевчана некада је радио у нишким гигантима – Машинској, Електронској и Дуванској индустрији. Није мали број ни оних који су ухлебљење били нашли у лесковачким колективима – „Леминду“, „Летексу“, „Невени“, „Здрављу“. Кад стигне воз из Ниша или из Лесковца, са железничке станице крене река људи. Сада возови из оба града стижу празни – примећује Ракић.

Спомен-чесма у центру села (Фото М. Момчиловић )

Особеност Печењевца је и то што, иако велико насеље, нема ниједну кафану. У центру села постоји ресторан занимљивог имена „Добра глава“ који се отвара само увече. Али зато овде има двадесет продавница које су одлично снабдевене. И наш домаћин Миодраг Ракић држи једну од њих коју је назвао по свом надимку „Жућа“. Каже да је то мини сеоска робна кућа која има све, осим прехрамбених производа.

– Некада су кафане биле са музиком по свим селима и све су имале госте, али је радила и индустрија. Људи сада немају паре за кафану, чак и у Лесковцу ради тек неколико њих. Ако се отвори нова, затвори се стара, не могу обе да раде. Поред тога, Печењевчани су вредни, пуно раде и немају времена за кафану – објашњава наш саговорник.

Ово се свакако не би допало најпознатијем Печењевчанину Томи Здравковићу чији је живот био незамислив без кафане. Ракић нам је испричао како је једном приликом са Томом засео у два по подне код „Ценке“ у Печењевцу, а завршили су у четири изјутра у дољевачком мотелу. И док некадашњи симболи Печењевца полако изумиру, једино живи – покојни Тома коме је недавно у центру села откривена спомен-чесма. Поред познатог певача Новице, Тома је имао сестру Миру, која је умрла, и још два брата, најстаријег Александра, који живи у Неготину, и Иву, који живи у Панчеву. Родну кућу једино обилази Ива, који намерава да је претвори у музеј.

Оно о чему Печењевчани нерадо причају јесу – нежење. Сазнасмо да је њих двадесетак на измаку пете деценије, а да још нису нашли животну сапутницу. Према попису из 2002. године, без брачног друга било је 185 пунолетних мушкараца и 96 жена.