Ено жене на бициклу

Зрењанин – Челници града тврде да неће бити уведена бицикларина, својеврсни нови порез у центру Баната. Забуну је унела најава да ће трговци и други власници морати да плаћају накнаду ако имају носаче, односно сошке за бицикле испред својих радњи. Без обзира на деманти, грађани ипак гунђају јер је реч о омиљеном превозном средству које у овој равници има дугу традицију, а сматра се сиротињским.

Бицикл је некад био ознака вишег сталежа. Лист „Торонтал” је још 1896. године забележио да је 28. априла једна дама кроз главну улицу први пут пројездила на бициклу. То је била сензација, као и појављивање бицикла уопште, неку годину раније. Поменуте године у Великом Бечкереку основан је и први бициклистички клуб, а 12. октобра овде је одржана и прва бициклистичка трка, на којој је победио Бела Шваб из Будимпеште, друго место је припало Јовану Сарићу из Суботице, а треће овдашњем бициклисти Младену Глигоријевићу. Торонтал је забележио да су 1900. на тркама поред Бегеја учествовала браћа Рибникар из Београда, оснивачи листа „Политика”.

У 19. и до половине 20. века двоточкаши су сматрани рекреативним и спортским возилом, које су возили виши друштвени слојеви. Многобројна публика окупљала се на велодромима да прати бициклистичке трке, које су биле у моди. Стадионе за те намене имали су само већи градови. Бицикли су се све чешће појављивали на улици, у јавном саобраћају па су почели да се уклапају у саобраћајну регулативу. Тако 10. јуна 1902. године новине пишу да се бициклисти у Бечкереку ослобађају плаћања пореза на бицикле, али да се припрема уредба по којој ће бицикли морати да се региструју и да се на њих поставе таблице са бројевима. Могу се наћи писани трагови још с краја претпрошлог века да су у полицију стизале притужбе због вожње бицикала тротоаром. Таква пракса задржала се до данашњих дана. Рат између бициклиста који никако неће да користе наменске стазе и стално звоњавом препадају грађане и пешака је вечан. Начелник полиције Милош Ђурђић обратио се 1936. јавности Петровграда, како се уочи Другог светског рата звао Зрењанин, и упозорио да га грађани свакодневно зову јер бициклисти возе по тротоару а ноћу возе без гасних лампи, па ометају пешаке. – Такви ће бити кажњавани – запретио је начелник полиције. Бициклисти су тада имали обавезу да закључавају бицикле и онима који то не би урадили ово превозно средство је одвожено у полицију, одакле су га добијали после плаћања казни. Те 1936. године власништво над 118 бицикала пријавиле су жене, што је велики скок, јер су претходне године пријавиле само 36 двоточкаша.

После Другог светског рата у Зрењанину је најпре било мало бицикала, а њихов број почео је да расте после индустријализације, када су радници бициклом одлазили на посао. Сада су они који су возили ову справу спадали у нижу класу, а богатији су почели да возе аутомобиле. Предворја фабрика китили су многобројни бицикли. Појавили су се носачи на којима су се они вешали.

У последњих неколико деценија бициклу се све чешће краду. Не прође дан а да се неки не украде из улаза, дворишта, испред кафане. Прошле године полиција је у сарадњи с Канцеларијом за младе града Зрењанина спровела акцију у центру града „Стоп крађи бицикала”. Бицикли се могу регистровати на званичном градском сајту, где су такође представљене мере за спречавање крађе. Организатори кажу да је број украдених бицикала опао за трећину. Кад то чују, Зрењанинци врте главом.