Косовска Митровица – О чему да ти причам? Здравље донекле и служи. Ево, решио сам да изградим још једну кућу, поред ове која је ту више од 100 година. Све би било у реду, имали бисмо и пара, онолико колико је довољно једном обичном домаћину, али страх и неизвесност су гори од свега. Немамо слободу коју смо имали до пред рат, а и сама видиш како ови горе надлећу. Даноноћно завијају сирене. Што полицијске, што амбулантних кола. Све нас то погађа – прича староседелац, Митровчанин, дубоко зашао у седму деценију, и гледа у небо хеликоптер Кфора. Одмахује руком, вели, неће у новине, а и зашто би, каже, када је овде у Митровици, ту у Бошњачкој махали, најмање око 1.000 новинара и „оних што сликају” за ових 10 година долазило, пролазило. И? Шта се променило?

– Фали нам, дете, слобода. Пуне су продавнице. Свега има. Видите и сами, свуда се гради, сви нешто раде, што би се рекло, ко пред рат – казује Митровчанин који је прегурао и онај рат под Немцима, али му је овај био „много тежи и опаснији”.

Ту, у Бошњачкој махали, мирно је. Рекло би се, живи се најнормалнијим животом. Многи граде, засадили баште, неко први спанаћ, процветале прве руже и турски каранфил. А у ваздуху стрепња и страх. Само на неколико корака одатле, у центру града, жамор и гужва. Пре неки дан асфалтиране су две улице – Краља Петра Првог и Лоле Рибара. Људи кажу да је то због избора који се одржавају за који дан, 30. маја. Они који су дали новац веле да то није зарад политичких поена.

Град је облепљен предизборним плакатима. Све је у знаку избора. На билбордима углавном Томислав Николић и Веља Илић.

– Кампање су жестоке. Пријавило се, колико чујем, девет политичких партија и три групе грађана. Укључиш телевизор, на екрану ови што се смеше са предизборних плаката. Са локалних радија, опет они. Ево, довели лекаре, па људима бесплатно деле наочаре. Иду и од куће до куће, мере притисак. Штабови појединих партија већ 10 дана угнездили се у једном хотелу. Нуде запослење, станове, изградњу водовода, а ми знамо да од тога неће бити ништа. Не могу да кажем да нам баш нешто фали, али овде нама у Митровици треба слобода – говори Ј. М., расељено лице из Вучитрна. Оставио је 10 хектара имања, оставио три куће, млин у којем се млело жито и за Србе и Албанце, и поново се скућио овде у подељеном граду.

Чујемо да ниједан политичар није отишао у село Свињаре, надомак Косовске Митровице, да обиђе једину повратничку породицу – Војислава Јовића који са женом сам живи у албанском окружењу. Али, ко год дође у Митровицу сврати на бозу и колаче у посластичарницу „Пеливан”. Ту се окупљају сви који нешто значе у Косовској Митровици. За 10 година овде је прошло много страних политичара, шефова цивилне и војне мисије на Косову. Посластичарница из 1932. године у северном делу од 1984. нуди најбољу бозу. „То је бренд Косова, без декларације пролази све царине и пласира се у Бриселу”, кажу нам.

– Једном месечно долази онај Бајка, краљ Цигана, узима око 100 литара бозе и односи својима у Брисел. Каже, на царини већ знају да је ово косовски бренд – прича Џингис Мехмеди који са братом и оцем Узаиром деценијама гости све без обзира на националну припадност. Бајка је познат по томе што је пред рат хеликоптером довео снајку из Подујева, а свадба је у јужном делу, у Циганској махали, трајала седам дана. Није жалио овај „цигански краљ” да за женидбу сина плати 50.000 немачких марака.

Квадрат новоизграђеног стана кошта 500 евра у ужем центру Фото З. Влашковић

На такси станици Зоран Јевтић, ради од седам до 15 часова, вози од Митровице до Звечана, тек толико да заради бар 10 евра дневно

– Не радим ноћу, јер је несигурно. Таксирао је и мој син, али пре две године су му ауто слупали, а ја од тада покушавам да надокнадим штету, обраћајући се свима и свакоме. Ево, од 2008. јурим се са осигуравајућим кућама, а и истерујем правду са Гарантним фондом Србије, који је дужан да ми штету надокнади – казује Јевтић. У Митровици се гради на све стране. За 10 година никло је око хиљаду кућа и станова. Квадратни метар новоизграђеног стана кошта 500 евра, у ужем центру, а ар плаца иде и до 15.000 евра. Прича један приватник да повремено изнајмљује и албанске раднике, јер су они јевтинији.

Хајрудин Пировић власник је прве приватне ауто-гараже у граду. Саградио ју је на плацу на којем су његови преци били пре 200 година.

– Месечно изнајмљивање гараже кошта 30 евра, дан се наплаћује по пет евра, а за сат времена паркирања потребно је 50 динара. Двадесет пет аута може овде да стане, али неопходно је још најмање пет оваквих гаража јер су у Митровици кола паркирана и на путу и на тротоару – говори Пировић. На инсистирање, каже да је најскупљи ауто који је паркиран ту у гаражи у строгом центру Митровице џип „туарег” који се цени на 25.000 евра. Овде се вози и један од 50 специјалних „аудија”, колико их је произведено у целом свету. Паркиран је у строгом центру, а око њега облећу и старији.

Већ годинама овде нема биоскопа. Нема ни спортске хале. Млади седе по кафићима и локалима којих има на сваком кораку. У самом центру, на тргу Шумадија, пуни излози и продавнице. У киосцима, којих има око 300, бар тако кажу они који о томе воде рачуна, пуно робе. Продаје се роба из Панчева, Новог Пазара, Турске...

----------------------------------------------

Сузе на утакмици

Пре неки дан из Београда су дошли мали матуранти које су вршњаци у Београду примили у склопу акције „Мала матура – велико срце”. Осмаци, који су се осећали „као код куће”, окусили су „мирис слободе”, обишли Зоолошки врт, Кнез Михаилову, Калемегдан, музеје. Најјачи утисак им је био утакмица на Партизановом стадиону. Партизан је победио Младог радника са 6:0. Један од осмака прича да су сви на стадиону плакали, а највише деца с Косова, када се заорила песма „Косово”.