Неготин – Опет су на сушом оплићалом Дунаву, између хидроелектране „Ђердап 2”, на Кусјаку код Неготина, и луке у Прахову, на дужини од шест километара, из воде изрониле олупине немачке црноморске ратне флоте, потопљене овде 1944. године, и – опет су бродари, наши и страни, у великим невољама. Принуђени су на једносмерну пловидбу, са вишечасовним застојима и ризицима.

Највише проблема са испоруком робе имају Борски комбинат бакра, Индустрија хемијских производа у Прахову, али и „Петрохемија“, „Азотара“, „Ју-Ес стил” и „Фертил“.

До сада су пропали сви планови да се „очисти“ простор од „Ђердапа“ до праховске луке од бродова, који тамо, на дну реке, леже већ 67 година. Потопљени су минирањем, септембра 1944. године, у операцији „Дунавски вилењак“, по наређењу немачког генерала Валтера фон Штетнера, како их не би заробила надирућа Црвена армија. Пловни пут Дунавом био је тада потпуно закрчен са више од 200 потопљених немачких пловила. Тек су, по окончању рата, Руси из Дунава извадили неколико бродова. Тако је омогућена пловидба на ширини од само 50 метара и у најсушнијим годинама.

Изјаловила су се и обећања из 1995. и 2001. године да би бар део олупина могао бити извађен и бродари поштеђени невоља. Запињало је и још запиње на парама. Није основан ни конзорцијум наших предузећа за финансирање овог подухвата. Управо су о оснивању тог конзорцијума, у новембру 1995. године у Неготину, споразум били постигли Електропривреда Србије, ЈП „Ђердап“, „Сартид“, „Југопетрол“, Борски комбинат бакра, Индустрија хемијских производа у Прахову, Југословенско речно бродарство и представници министарстава за саобраћај и везе Србије и Југославије.

У јулу 2001. године у Министарству за саобраћај и телекомуникације и званично су саопштили да се тамо припрема пројект за вађење бродова. И – опет ништа.

Ових дана мр Павле Галић, помоћник у Министарству инфраструктуре за водени саобраћај и безбедност пловидбе, саопштио је медијима да је пројектна документација за овај пројекат коначно завршена, средствима Европске уније. Али, тендер за реализацију пројекта није расписан „зато што тренутно нема расположивих средстава“. Пројекат је, истина, међу приоритетним, али бродарима и угроженим предузећима у Србији то не помаже. И даље морају да чекају сатима и да ризикују да ће налетети на неку олупину пуну експлозива.

За упућене и даље је нејасно зашто се угрожена предузећа преко наше државе (а и држава сама) не позову на Дунавску конвенцију којом је одавно предвиђено да пловни пут треба да одржавају сви потписници конвенције. Тако би се и најлакше могао обезбедити новац и подухват чишћења извести у интересу свих.

За такав пројекат и такав конзорцијум изјашњавају се и у ПД „Ђердап“. Логично је, веле, да буду ангажовани сви, ако је то свима у интересу. Било би и лакше и брже, и у духу Дунавске конвенције. И све би се лепо уклопило у амбиције с којима је изграђен велики међународни пловни пут након што је завршен канал Рајна–Мајна–Дунав. Али, зачудо, такве, званичне, иницијативе нема. Баш као што нема иницијативе да коначно почне да се наплаћује превођење бродова преко бродских преводница Србије и Румуније на ђердапским електранама. Свуда у свету се то чини, само су Тито и Чаушеску својевремено великодушно „частили“ Европу. Зато и даље само својим парама плаћамо изузетно скупе ремонте тих преводница...

Стојан Тодоровић

-----------------------------------------------------------

Бакар и рањеници

У Прахову смо 1995. године забележили сећања овдашњих мештана, који су од августа 1947. до пролећа 1948. године, заједно са стручњацима Црвене армије, из Дунава извадили седам бродова и два шлепа. У томе су, са оскудном техником, учествовале и наше дизалице „Сутјеска“ и „Соча“ и неколико руских дизалица. Можда би учинак тада био и већи да није дошло до Резолуције Информбироа и прекида почетог посла.

Било је у тим пловилима тада свега и свачега, највише оружја и експлозива. Извађен је и један шлеп пун сувих смокава, а у једном је пронађено и 60 тона бакра из Борског рудника.

У праховској луци, према сведочењу Праховљана, Немци су потопили и један брод-болницу са око 1500 својих непокретних рањеника.