Испод орлових крила

Грађани црнотравске општине из својих добровољних прилога подигли су својој браћи за шестогодишње ратовање достојанствен споменик – велику пирамиду од белог мермера, висине осам метара са рељефним ликом краља Петра Ослободиоца, у ловоровом венцу, четвоространим крстом у рељефу и орлом раширених крила на врху. Испод крста је златним словима урезано „Ратницима за ослобођење и уједињење 1912-1918”. Испод овог написа, на све четири стране пирамиде, златним словима урезана су имена 172 изгинула Црнотравца, који ће нараштајима говорити како се јуначки бори и умире за краља и свој народ.

Споменик је откривен на други дан Горешњака (14. јула по старом) 27. јула 1927. године, по новом календару, а осветио га је епископ нишки Доситеј кога је у Предејану дочекало стотину коњаника, са белим платном, хлебом, прангијама и трубачима. На реци Џеврљанки свиту је дочекао председник црнотравске општине Ранђел. Гости су преконачили у Црној Трави, а сутрадан се свита запутила преко планине у село Брод где је Његово преосвештенство Доситеј осветио Цркву Светог Пантелејмона. Председник бродске општине Таса Николић је, кажу, био припремио говор, али се пред владиком збунио и почео да муца, па су трубачи дунули у инструменте и извукли га из неугодне ситуације

Скицу за споменик израдио је архитекта Зоран Васиљевић, коју је Уметничко одељење Министарства просвете одобрило под бр. 2616/26. г. Све ручне радове и украсе израдио је млади вајар Милан Танасковић, а споменик је по повољној цени лиферовала Прва српска каменорезачка радња Матеје Петровића (Београд, Гробљанска улица).

Црна Трава је била тог дана препуна народа, посебно украшена, и цвећем и ћилимима, било је постављено неколико славолука, а изнад споменика био је постављен пано са дугачким заставама са обе стране, на којем је писало: „Виле ће се грабити у вјекове, да вам вјенце достојне исплету” а са друге стране: „Благо оном ко довјека живи, имао се рашта и родити.” Испред споменика подигнута је била трибина, са које је епископ са двадесет свештеника извршио освећење споменика.

„Политика” је донела опширан извештај у којем репортер надахнуто описује, не само свечаност откривања споменика, већ и Црну Траву, Црнотравце и живописне пределе:

– На обали бистре Власине, између високих планина које са свих страна затварају видик и на чијим врховима небо изгледа разапето као парче плаве чоје, јуче је одржана једна ретко дирљива свечаност. Откривен је споменик Црнотравцима погинулим у три последња рата. Њима и покојном Краљу Ослободитељу. Иако се у ово доба већи део Црнотраваца налази по варошима на печалби, многи од њих су пожурили својим домовима који ни мало не личе на домове какви се могу видети у осталим варошицама и селима. Зидани од камена, покривени циглом и намештени са пуно укуса они личе на мале светле виле у којима дуга, бескрајна зима прође брже него у чађавим и тамним кућама по другим крајевима. Многе су палате подигли марљиви Црнотравци по целој Србији, многе су године провели у печалби док су од једног забаченог и сиротињског села начинили прекрасну варошицу, са којом се мало које место може такмичити.

Јуче су своје родно место Црнотравци улепшали мермерним стубом на коме су златним словима исписали сто седамдесет два имена своје браће и синова који животе своје положише за слободу и величину родног краја. На челној страни обелиска, у истом блоку белог мермера урезан лик краља Петра, а испод лика речи посвете: „Ратницима за ослобођење и уједињење од 1912. до 1918. године”. Свуд унаоколо руковети цвећа, шареног мирисног горског биља и лепи, богати венци које су Црнотравци чак из Ниша и Београда добавили. Сам владика нишки Доситеј превалио је дуг пут преко планина и увала, стазама мучним и опасним, да открије и благослови споменик изгинулих Црнотраваца. Дошао је и председник „Црнотравске заједнице” из Ниша, пуковник у пензији Вељко Димитријевић и поглавар среза власотиначког Протић. И нико други осим мештана. Ни један Београђанин који би на слави представљао било грађанску, било војну власт, осим једног вода пешака са једним потпоручником нишког гарнизона. Ипак је свечаност била лепа. Говорио је епископ Доситеј и пуковник Димитријевић и црнотравски свештеник Јован Поповић. Људи у закопчаним гуњевима од белог домаћег сукна, жене и девојке у народној ношњи, црној, златом украшеној, стајали су око споменика и побожно се сећали својих покојника, јер нема у Црној Трави ни једног дома који није дао домовини свој прилог у крви.

Председник одбора млади свештеник Божа Поповић старао се и уложио велики труд да свечаност буде у сваком погледу лепа. После ручка у основној школи почело је народно весеље, али ни оно није као у осталим крајевима. Нема ту ништа усиљено, ништа одређено програмом и унапред прописано. Црна Трава се веселила са свим својим сокацима, са свим кафанама и дебелом ладу гранатих букви. Грмела је музика и војна и циганска, окретало се коло у бескрај док девојке и младићи не изгубе дах. Једни су замењивали друге све док малаксали свирачи нису на час опуштали руке, написао је репортер „Политике”.

Бугарска окупаторска војска је 1941. године порушила споменик, скинула и однела орла и претпоставља се да се он налази у неком од бугарских музеја. После рата је споменик обновљен, али је све до пре три године био без орла. После седам деценија, орао је уз финансијску подршку Система ФТО из Београда поново изливен и 21. јула 2011. године враћен на врх споменика. Орао са раширеним крилима као симбол слободе, непокорности и снаге поново наткриљује споменик и, бар симболично, наговештава наду у бољу будућност овог напуштеног краја.