Иван Сарић (у качкету) први здесна уз елису авиона Фото Фонд Градског музеја и приватна архива

Суботица – Дувао је јак, непријатан ветар, али то није омело готово седам хиљада Суботичана да се те недеље, 16. октобра 1910. године окупе на Градском хиподрому, у предграђу Суботице. Сви су нетремице гледали у младог мршавог човека и његову машину на средини травнатог терена, напрегнуто очекујући да се овде пред њиховим очима догоди чудо које ће бити уписано у историју и Суботицу означити као један од градова који хвата корак са техничким достигнућима на почетку века.

О том догађају овако је известио суботички месечник „Невен”:

„Свакоме је познато да се и један синак буњевачке нане већ одавно бави идејом летења. Начинио је својеручно летећи строј, те већ више месеци прави покушаје. Сада му је већ пошло за руком узлетети, па се већ више километара возио у ваздуху у један мах. Дне 16. 10. хоће да се јавно прикаже суботичком грађанству. Иван Сарић је 16. 10. летио на висини од 30 метара око 3 км.”

Извештај је документован са две фотографије, али нажалост, новине из тога периода не бележе више детаља о овом догађају, осим да је публика викала „Живио”, стављајући на муке будуће истраживаче да из фрагмената састављају слику о овом великом догађају. Оно што је, међутим, несумњиво јесте да се тог ветровитог преподнева пре тачно 100 година на тлу данашње Србије човек први пут уз помоћ летелице одлепио од тла и почео да остварује Икаров сан. Лет Ивана Сарића сматра се зачетком наше авијације.

И док Музеј ваздухопловства планира активности којима ће обележити овај значајан датум, у родном граду првог летача Ивана Сарића нико не може са сигурношћу да потврди да ли ће и како бити обележен овај јубилеј. Историчар Мирко Грлица, кустос Градског музеја, каже за „Политику” да је у програму ове установе предвиђена изложба о Сарићу, док је он почео да пише монографију о овом необичном човеку. Ипак, у којој мери и како ће се то остварити зависи пре свега од новца који ће бити одвојен за програме установе.

Иван Сарић (1876–1966) по много чему је био испред свог времена, а у буквалном смислу и испред својих савременика. Јер његова страст је била брзина: иако запослен као државни чиновник, Сарић се у почетку посвећује бициклизму, након тога тркама с моторима, па аутомобилима, а у сваком спорту осваја медаље на такмичењима широм Аустроугарске којој је Суботица у то време припадала, али и шире. Аутомобилски рели га је и одвео у Париз 1909. године, шест година након првог лета авионом браће Рајт, а седмицу пре првог лета авионом преко Ламанша, па упија узбуђење које доноси ова новина.

Иван Сарић се по доласку у Суботицу затвара у подрум своје куће у улици Браће Радић и од материјала који су му при руци – дрво, шпер-плоча, платно, клавирске жице, како сведоче неки извори – прави први авион. Ова прва летелица је након „пробног лета” страдала приликом каснијих слетања, те Сарић конструише још један авион, познат као „Сарић-2”. Након првих успешних покушаја Иван Сарић после неколико година одустао је од летелица. Можда су технички захтеви и сложеност конструкције, али и многобројни проблеми који су пратили полетање његова два авиона били разлог што није остао веран летењу, већ се вратио мотоциклизму, али сви потоњи подухвати остали су у сенци успеха његовог првог лета.

Александра Исаков