Кад дрндаре утихну

Зрењанин – Ту и тамо, уз пољске путеве по Банату, наиђе се на прљавобеле гомиле, које личе на заостали снег. Реч је о вуни коју овчари из овог краја бацају, јер за њу нема тражње на тржишту. Тек сасвим мале количине вуне оду на прераду код вуновлачара, односно на дрндаре, како у Банату називају старинске машине за развлачење руна. Једна таква радња још увек постоји на периферији Зрењанина, а власништво је Стевице Азиркова.

– Велика машина најпре је, као половна, 1935. године допремљена у Кумане, а временом је доспела у породицу тетке моје мајке, која ју је донела у мираз. Мој деда Зоран Мирчетић се њоме бавио, а вуна се дрндала углавном по заласку сунца, кад паори имају више времена. Двориште је било пуно коњских запрега које су чекале на ред да предају вуну – прича нам Стевица Азирков, наглашавајући да је кадар да гломазни строј растави до најситнијих делова и да га опет састави.

– То је стара енглеска машина којој је од силног коришћења и преношења избрисана година производње, али је сигурно да је у функцији дуже од сто година. Некада је њу покретао мотор „аран“, а данас струја. Сви шрафови имају „видфордов“, односно крупни навој, који се више нигде не примењује – објашњава Стевица, додајући да сличне машине постоје још у Сечњу и Перлезу, али да ради само она у Житишту, и то повремено. И његова ради само неколико дана годишње, јер данас вуна изгледа никоме не треба.

На километар ваздушном линијом од дрндаре, налазе се велики погони италијанске „Помпеје” и „Фулгара”. У њима се ткају синтетичке чарапе и производе вештачка влакна, па им вуна и не треба. Овај природни материјал, некада изузетно цењен, овде је откупљивала зрењанинска фабрика тепиха, а када се она угасила, преосталим овчарима није преостало ништа друго него да вуну одлажу на сметлишта или да је пале. Стевица Азирков каже да му понекад сврате муштерије које још увек воле да имају вунене јоргане, а таквих је све мање.